Društvena odgovornost ili priča o plastičnoj kesi

Naše društvo je kao retko kad u svojoj istoriji u proteklom periodu jurnulo da nadoknadi sve zablude koje je sa sobom doneo dvadeseti vek. U toj besomučnoj trci pitanje duše, morala i ličnog integriteta su duboko potisnuti i kao društvo besomučno srljamo u površnost i ništavilo koje materijalni svet suštinski nudi.

Potpuno je logično da je pitanje društvene odgovornosti na globalnom nivou postala jedna od top tema gde se nekada taj pojam podvodio pod pojam ekologije a gde u poslednje vreme on dobija i mnogo šire značenje. Kao i uvek do sada, ta tako rogobatna novotarija koja može značiti i sve i ništa, došla je u našu malenu palanku mutirana i metastazirana na način kako samo ljudi sa ove geografske širine to znaju.

Kao i svuda u svetu, ali ovaj put sa glazurom našeg lokalnog nazovi šmeka, bombardovani smo medijski sa svih strana potrebom pojedinaca i korporacija koje se utrkuju u disciplini vraćanja dobrog društvu. Zaboga, nisu oni svi tu samo zbog para o čemu govori poezija grupe KUD Idijoti već, eto, došao je i taj trenutak da se društvu nešto i vrati. Ako poput potpisnika ovih redova imate poteškoća da poverujete u iskrene namere većine, uz sav respekt i čast prema izuzecima, sugerišem Vam da pokušate da radeći na sebi doprinesete i sebi i društvu. Zaboravite na trenutak na sve one koji apeluju na Vas da se pridružite ovoj ili onoj akciji.

Pokušajte recimo da počnete od nečeg sasvim banalnog. Recimo, od jedne plastične kese.

Stanovnici Zemlje naime svakog minuta u svom mahnitom potrošačkom naponu i naletu konzumiraju više od million kesa na minut!

Kesa, a pogotovo besplatna, taj slatki suvenir tržišne ekonomije i svih njenih faza od tranzicione do postkapitalističke je ujedno jedan od najužasnijih produkata našeg konzumerističkog društva.

Samo američka ekonomija troši na proizvodnju besplatnih kesa godišnje preko 4 milijarde dolara što je skoro duplo veći iznos od GDP republike Crne Gore (2,3 milijarde usd, 2006, izvor: MMF). Pošto je jedan od principa kapitalizma da ne postoji pojam besplatnog, pomenute 4 milijarde plaćaju sami potrošači, kao i svuda u svetu.

Jednoj kesi je potrebno da odleži u zemlji oko 1.000 godina da bi se razgradila. Problem kesa na globalnom nivou je zastrašujući, da vas podsetim, potroši se million kesa svakog minuta što je godišnji iznos od cca 525.600.000.000 komada). Uostalom posetite http://www.downwithbasics.com/reusableplasticbags.html i uverite se sami kojom brzinom se uvećava broj potrošenih plastičnih kesa. Zastrašujući prizor.

Jedna od impresija koju stranci često nose pri poseti Balkanu ,sem činjenice da se naše sugrađanke često oblače kao prostiutke u sred bela dana, je jedan neobičan fenomen vezan i za našu zemlju. Naime, iz nekog neobjašnjivog razloga na drveću po Srbiji i okolnim zemljama često ili skoro uvek rastu kese. Razbacane na sve strane one su često živopisna scenografija svakog puta po unutrašnjosti. Taj fenomen je ujedno i opisan u drami Biljane Srbljanović “Skakavci”. I koji je zaista tačan.

Zbog našeg nemara kese u Srbiji rastu na drvetu.

Naravno, ovo je samo jedna simpatična naderalna poenta koja na žalost ima uporište, dovoljno je da prošetate svojom ulicom.

Naravno, nismo mi jedina zemlja koja preti da se uguši u sopstvenom smeću, problemi postoje svuda ali ga svako drustvo nastoji rešiti na sebi svojstven način. Neki ga rešavaju tako što ga uopšte ne rešavaju. Verovatno čekaju da prođe onih1.000 godina što je, složićete se, dosta neefikasan metod. Najefikasnije se sa kesama obračunala državna uprava Irske koja je uvela taksu na plastične kese kojom se finansiraju troškovi reciklaže i čišćenja. Na žalost, udaranje po džepu je i tamo i kod nas najefikasniji način uterivanja u pamet tako da je potrošnja kesa u Irskoj preko noći svedena na deseti deo.

Drugi imaju razne metode ali je meni možda najdraži jedan koji sam na sopstvenom primeru iskusio u Londonu i koji bi jednoj našoj korporaciji koja se ubi objašnjavajući javnosti da nisu zlotvori i monopolisti i imaju socijalnu odgovornost mogao koristiti kao dobar primer. Naime, pri kupovini robe u jednom supermarketu i završavanju obračuna kasirka me je upitala da li želim kesu. S obzirom da sam već imao jednu u ruci, zahvalio sam se i pokupio par kupljenih stvari i stavio u postojeću. Uz račun koji sam uredno platio dobio sam notu da mi je od računa odbijeno 10 dinara u britanskim funtama jer nisam uzeo kesu. Pomenutih 10 dinara mi je uredno vraćeno.

To možete učiniti i vi sledeći put. Ponesite kesu sa sobom. 10 dinara Vam neće biti vraćeno dok ovaj tekst ne pročita neki vrli stručnjak, višestruki dobitnik nagrada u oblasti komunikacija sa javnošću. Ali ćete se sigurno bolje osećati.

Putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom, kaže poslovica.

Krenite od sebe, nema ko da Vam pomogne. Sve je u Vašim rukama. Pa i kesa.