In memoriam: Gary Speed (1969-2011)

U nedeljno jutro, 27. novembra 2011. selektor fudbalske reprezentacije Velsa Gari Spid pronađen je mrtav u svojoj kući, u mestu Hantington pored Čestera. Spid je pronađen obešen, a policija Češira smatra da je reč o samoubistvu.

Vladimir Novaković Engleska
Podeli

Moja prva lična veza sa Garijem vezana je za sredinu devedesetih i moju omiljenu (tada i sada) igru Championship manager (za mlađe: franšiza Football manager se tako zvala do odvajanja sredinom prošle decenije). Vodio sam Mančester Siti, u to vreme ekipu bez velikih ambicija, protiv dva drugara, koji su bili na čelu Lidsa i Totenhema. U prve dve sezone oni su osvojili po titulu, a u trećoj ubedio sam onoga koji je vodio Lids da mi proda Spida, i tako kompetirao najubitačniju ekipu koju sam ikada vodio u igri (u kojoj sam prošao znatno preko 200 sezona): u ultraofanzivnom sistemu 4-3-3 imao sam tri centralna vezna igrača sa shootingom 20 i sjajne napadače, pa sam sezonu završio sa titulom, peharom Kupa UEFA i 157 golova u ligi. Za 15 i po godina od tada nisam uspeo da dostignem taj golgeterski učinak.

Spid je pre toga već ostavio dubok trag u engleskom i velškom fudbalu – od kada je debitovao za Lids, protiv Oldama u proleće 1989, i pomogao klubu da izbori promociju u tadašnju Prvu diviziju. Već sledeće godine on je debitovao za nacionalnu selekciju u prijateljskom meču sa Kostarikom, koja sepripremala za SP 1990, i koristila Velšane kao probu za duel sa Škotima u Đenovi. Iako ga je Hauard Vilkinson, po sopstvenom priznanju, koristio na svakoj poziciji osim kao golmana, Spid se u najvišem rangu ustalio u srcu sjajne vezne linije sa Strahanom, Batijem i MekAlisterom, koja je osvojila titulu 1992, poslednju pred nastanak Premijer lige. U jorkširskom klubu proveo je više od jedne decenije, od fudbalske škole, do leta 1996, nekoliko meseci posle poraza u finalu Liga kupa od Aston Vile (0:3), utakmice koju je evrogolom obeležio Savo Milošević. Ispostavilo se da mu je titula sa Lidsom poslednji trofej u karijeri.

U leto 1996. prešao je u klub za koji je navijao još kao dečak – Everton. U njegovom rodnom kraju, na samoj granici severnog Velsa i Češira, deca uglavnom navijaju za dva liverpulska kluba. Za prethodni klub odigrao je 312 utakmica i dao 57 golova, ali je po sopstvenom priznanju u njemu ostao godinu ili dve predugo. Zato je odbio veću platu i krenuo za srcem, natrag na severozapad. Bilo je to teško vreme za ekipu Evertona, koju je vodio Hauard Kendal, a Spid je bio jedna od retkih svetlih tačaka: dao je gol na debiju protiv Njukasla, het-trik protiv Sautemptona, penal u poslednjem minutu protiv Lestera, sve to u sezoni u kojoj je klub izbegao prvo ispadanje posle 43 godine zahvaljujući gol-razlici. Dobio je kapitensku traku na kraju sledeće sezone, ali je februara 1998. napustio klub pod kontroverznim okolnostima, o kojima nikada do smrti nije progovorio ni reč.

Transfer u Njukasl koštao je 5,9 miliona funti (prethodno ga je Everton platio 3,5m), a u prvih 15 meseci klupske karijere na severoistoku igraće u dva finala FA kupa, protiv Arsenala i Mančester Junajteda, obe završene porazima i duplim krunama za rivale (Junajted će stići i do trećeg trofeja nekoliko dana kasnije). Na Sent Džejmsiz Parku Spid je proveo više od šest godina, odigravši 284 utakmice, uz 40 golova, a put ga je vodio do jedne Lige šampiona i jednog posustajanja na korak od ulaska u elitno takmičenje.

I upravo zahvaljujući tom poslednjem koraku ka UCL dobio sam priliku da avgusta 2003. upoznam Garija Spida. Sticaj okolnosti doveo ga je u Beograd dva puta u razmaku od samo nedelju dana – najpre na kvalifikacioni meč za Ligu šampiona sa Partizanom, a zatim na utakmicu reprezentacija Velsa i SCG, u kvalifikacijama za EP u Portugalu.

Dvanaestog avgusta te godine bio sam po zadatku na atletskoj stazi Partizanovog stadiona, u vreme treninga Njukasla, dan pred utakmicu. Njukasl je bio pravo osveženje prethodne sezone, tim u kojem su iskusni Širer i Spid imali veliku podršku Dajera i Belamija, a sa Givenom na golu i Vudgejtom ispred njega činilo se da bi ta ekipa mogla da učini ono što prethodnih godina nije uspelo Lidsu i da razbije partnerstvo Junajted i Arsenala na vrhu Premijer lige. Bio sam prikladno obučen, u velšku majicu, i to mi je donelo priliku: kada je jedna lopta došla do reklama nedaleko od mene Spid je došao po nju, video me i pohvalio mi majicu. Učtivo sam se zahvalio i pitao ima li vremena za razgovor.

U sledećih 15 minuta proćaskali smo natenane o njegovom prethodnom boravku u Beogradu (pet godina ranije Njukasl je ispao od Partizana i u Kupu kupova), očekivanjima od novog dvomeča sa beogradskom ekipom istih boja, ali najviše o onome što očekuje od svoje ekipe u Premijer ligi i tog takmičenja uopšte, posebno zato što je koji dan ranije potpisao novi ugovor. Dotakli smo se i velškog tima, koji je izvanredno počeo kvalifikacije, do tada su imali četiri pobede u četiri meča. Zaključak je bio da se radi o izuzetno pristojnom i normalnom momku, što nije čest slučaj među fudbalerima. To je bilo vidljivo odmah zatim, kada su i ostali igrači krenuli ka svlačionici – Belami i Dajer su zastali da porazgovaraju sa novinarima, ali samo po nekoliko standardnih rečenica, Širer se kao velika zvezda nije obazirao na molbe kolega.

Njukasl je sutradan dobio meč 1:0, ali svi znamo šta se desilo na Tajnsajdu 14 dana kasnije i kako je Partizan drugi put u pet godina izbacio Svrake, izborivši debitanstski nastupu u Ligi šampiona. Spid to, naravno, nije znao kada se vratio u Beograd već pet dana posle prethodne pobede. Glavna zvezda te posete bio je, razumljivo, jedan četiri godine mlađi igrač, jedan od samo dvojice koji su Spida nadmašili po broju premijerligaških utakmica. Međutim, ni Gigs nije bio raspoložen za komunikaciju dalje od potpisivanja slika, autograma i knjiga.

Spid, nasuprot tome, pozdravio se pristojno na izlasku iz autobusa, kao i sutradan, posle konferencije, koju je kao kapiten nacionalnog tima održao zajedno sa selektorom Markom Hjuzom. Spid je znao da će njegov tim imati težak posao na Marakani, ali se prirodno nadao da će posle punih 46 godina velška selekcija konačno stići na veliko takmičenje. Sutradan su Zmajevi poraženi 1:0, iz preostala tri meča u grupi uzeli su samo jedan bod (uključujući i novi poraz od SCG 2:3 na Milenijumu), a protiv Rusa u baražu primili su jedan, a nisu dali nijedan gol.

Sledeće jeseni Spid će se sa 85 nastupa penzionisati iz nacionalnog tima, samo nekoliko meseci pošto ga je kupio Bolton za 750 hiljada. Odbio je da juri rekord Nevila Sauthola (92 meča), uz obrazloženje da ga jurenje takvih rekorda ne zanima, posebno ne ako ga drži legenda kakva je Sauthol, fantastični golman Evertona iz osamdesetih i devedesetih. Hjuz i Robi Sevidž, još jedan od kolega iz velške selekcije koji danas radi u medijima, složno su izjavili odmah po Spidovom odlasku iz selekcije da očekuju da će u dogledno vreme vezni igrač postati selektor nacionalnog tima. To se i dogodilo u jesen 2010, ali do tada će Spidova karijera još potrajati, a Velšanin će u dresu Boltona oboriti niz rekorda i doći u Beograd, četvrti put u karijeri.

Decembra 2006. Spid je u meču sa Vest Hemom odigrao 500. ligaški meč, postavši prvi igrač koji je to ostvario u Premijer ligi. Golom protiv Redinga u drugom kolu naredne sezone on je postao prvi igrač koji je dao gol u svakoj od prvih 16 sezona elitnog takmičenja u Engleskoj (kasnije će ga Gigs dostići, a do sada i produžiti taj rekord na 20 sezona). Do januara 2008, kada je već bio duboko u 39. godini života, nakupio je 535 nastupa u Premijer ligi, što će do sada prebaciti samo Dejvid Džejms i Gigs.

Bolton je u to vreme bio vrlo stabilna ekipa, koja je u četiri uzastopne sezone završila u osam najboljih u Premijer ligi, iako im budžet nije bio tome prilagođen. Ključ tih uspeha bio je menadžer Sem Olardajs, čija krupna spoljašnjost prikriva činjenicu da je upravo on pionir upotrebe statistike u fudbalskoj strategiji.

Upravo je Gari Spid pravi primer transfera kakve je Olardajs tokom vremena u Boltonu pravio – iako je vezni igrač imao 34 i po godine, on je dobro proučio rezultate sa Spidovih redovnih merenja fizičkih sposobnosti, koji su pokazivali da je konstantno među tri najspremnija igrača u Njukaslu i da mu spremnost ne opada već godinama. Zato se odlučio da ga dovede, a rezultat je bio više nego vidljiv.

U paketu sa dobrim plasmanom u ligi (dvaput šesti, dvaput osmi) išli su i nastupi u Evropi. U poslednjem od tih nastupa (baš kada je Olardajs otišao) Bolton je ušao u grupu Lige UEFA u kojoj je bila Crvena zvezda, a raspored je omogućio da lankaširski klub uz Bajern bude gost Marakane. Tadašnji menadžer Gari Megson davao je prioritet svojoj ligi, gde se klub bez Olardajsa borio za opstanak, pa je na teren uglavnom slao rezerve, a upravo te sezone Spid je lagano gubio mesto u startnih 11.

Sa Spidom sam se video dan pred utakmicu, na treningu koji je bio otvoren za predstavnike medija. Razmenili smo nekoliko rečenica, podsetili se prethodnih njegovih boravaka u Beogradu, a nismo mnogo pričali o novinarima najzabavnijem delu treninga, kada su se međusobno potukli igrači engleskog kluba. To se na terenu nije videlo, Bolton je dobio meč 1:0 i stigao do proleća, a Zvezda krenula u ponor iz kojeg se još ne nazire izlazak.

U januaru 2008. preselio se u Šefild Junajted, klub u kojem je završio igračku karijeru, sa ukupno 840 nastupa u klupskim takmičarskim utakmicama. Dva gola protiv Bristol Sitija u maju 2008. biće poslednja u karijeri, a nastavio je da igra i na jesen, do povrede. Ispostavilo se da posle povrede i operacije leđa nije više izašao na teren, a u penziju će zvanično otići u maju 2010. Pre dolaska na Bramol Lejn već je imao trenersko iskustvo – školovao se i stekao A licencu tokom proleća 2007, a od maja do oktobra te godine bio je jedan od trenera u stručnom štabu Boltona. Zbog toga je i u novoj sezoni ostao u šefildskom klubu kao član stručnog štaba (ispostaviće se da je u avgustu bio rezerva u meču Karling kupa sa Hartlpulom, poslednji upis u zapisnik njegove igračke karijere). Loš početak sezone doneo je otkaz Kevinu Blekvelu i Spid je posle samo tri kola počeo novu karijeru – kao menadžer.

Na klupi „Oštrica“ zadržao se samo četiri meseca, a već u decembru preuzeo je nacionalni tim Velsa, koji je napustio Džon Tošak. Odmah je sproveo bolnu smenu generacija (iako je najavio da će pokušati da ubedi Gigsa da se vrati i u 38. godini), a rezultati su isprva bili loši, počev od poraza od Irske (0:3 u Dablinu, u kupu nacija) i Engleske (0:2 kod kuće, u kvalifikacijama za EP 2012). Ekipa je skliznula na 117. mesto liste FIFA, najslabiji plasman u istoriji Velsa, ali je usledio šokantni preporod. U poslednja četiri zvanična meča Velšani su pobedili Crnogorce, Švajcarce i Bugare, uz nesrećni poraz od Engleza na Vembliju, i ekipa je u sjajnoj formi dočekala kraj kvalifikacija, a u novembru je na poziciji 45.

Žreb kvalifikacija za Svetsko prvenstvo bio je u najmanju ruku interesantan, najavljujući ne samo petu posetu Spida Beogradu, već i interesantne duele sa Škotskom, Hrvatskom, Belgijom i Makedonijom, u verovatno najizjednačenijoj kvalifikacionoj grupi godinama unazad. Radovao sam se i takvom žrebu i prilici da ponovo vidim Velšane i popričam sa Spidom.

Gari Endru Spid neće doći u Beograd peti put. U subotu uveče komentarisao je rezultate Premijer lige na televiziji BBC. U nedeljno jutro pronađen je mrtav u svojoj kući. Iza njega ostaju surpuga Luiz i sinovi Tomi i Ed. Do trenutka pisanja ovog teksta niko ne zna zbog čega se Spid odlučio na samoubistvo, ukoliko je to zaista ono što se dogodilo. U sećanju svih koji su ga znali ili povremeno susretali ostao je upamćen kao prijatna osoba, o čemu svedoči izuzetan broj reakcija u medijima i na društvenim mrežama. Ljubitelji fudbala širom sveta sećaće ga se kao kvalitetnog i pouzdanog veznog igrača, koji je retko pravio greške, a često tresao protivničke mreže.