Kijev

Imena Київ (ukrajinski), Киев (ruski) – u originalu izgovara se Kijiv.
Stanovništvo grad/okolina
Osnovan 482.
Fudbalski klub(ovi) Dinamo, Arsenal, Obolon…

Malo gradova na istoku Evrope može da se po značaju meri sa današnjom prestonicom mlade ukrajinske države. Kijev je majka svih ruskih gradova i mesto na kojem je započet put koji će Rusiju učiniti najvećom carevinom na planeti, a danas je najveći grad po površini najveće evropske države posle upravo Rusije.

Predanje kaže da je Kijev osnovan 482. godine – tri brata i sestra plemićkog porekla tražili su mirno mesto za život, pošto im je postojbinu uništio zavojevač sa istoka. Naišli su na široki Dnjepar, a na suprotnoj, desnoj obali reke prostiralo se sedam brežuljaka. Prešli su reku i osnovali grad, po drugom predanju baš na mestu koje je vekovima ranije predvideo sveti Andrija. Najstariji brat zvao se Kij, i po njemu je grad dobio ime. Preostala dvojica su Šček i Horiv, a sestra Lebed.

Bilo ovo istina ili ne, Kijev je svakako bio grad dugo pre nego što će postati centar prve velike države u istočnoj Evropi – Kijevske Rusije. Vladari te države bili su Varjazi, kako su Sloveni zvali severnjake, na zapadu poznate pod nazivom Vikinzi. Na poziv lokalnih plemena grupa ljudi sa tla današnje Švedske (tadašnja oblast Rusalage, otud najvećem slovenskom narodu ime Rusi) došla je da uvede red i osnovala dinastiju Rurikovića, koja će zemljom vladati od 862. do 1598. godine.

Smešten na raskršću bitnih puteva, ravnice koja spaja zapad i istok i velike reke koja od Baltika vodi ka Crnom moru, Carigradu i dalje Mediteranu, Kijev je bio predodređen da uspe. Postao je glavni grad nove države, i usledili su vekovi prosperiteta. U tom gradu Rusi su primili hrišćanstvo, kada je veliki Knez Vladimir 988. oženio vizantijsku princezu Anu. Grad će neometano rasti sve do sredine XIII veka (50.000 stanovnika), kada će ga mongolska najezda bukvalno pregaziti.

Biće to težak udarac za dugo moćni grad, kojem će vekovi trebati da ponovo stekne značaj. U međuvremenu su se za plodnu crnicu Ukrajine tukli Litvanci, Tatari, Rusi, Turci i Poljaci, pa je i grad prelazio iz ruke u ruku, stalno kao pogranično utvrđenje. Konačno rusko osvajanje sredinom XVII veka donelo je trajni mir, posle kojeg je za uspon grada značajan bio doprinos crkve i hodočasnika, za koje je i danas Kijev sveto mesto. Kijev status svetog mesta nosi od pre mongolske najezde, jer je u XII veku u njemu bilo preko 400 crkava.

Industrijska revolucija ključno je doprinela usponu grada i cele Ukrajine, a izvoz žita i šećera dao je regionu na značaju. Zahvaljujući tome u Kijev je počeo da stiže novac, sa njim i stanovnici – od 1870. Do 1914. Se u četvorostručio na skoro pola miliona. Kada je izgledalo da stvari idu na ruku Kijevljana stigao je Svetski rat, pa revolucija, a ponovo su različite vojske defilovale gradom – u dve godine 16 puta je menjao gospodare, od Nemaca, carske Rusije, ukrajinskih separatista, Poljaka, konačno do Crvene armije.

Ako su industrijalizacija i jačanje socijalnog statusa u prethodnom veku grad od ukrajinskog pretvorili u ruski, komunistički plan o masovnom preseljenju stanovništva u gradove vratio mu je potpuno ukrajinski karakter. Grad je rastao neslućenom brzinom, što je ovekovečio genijalni Dziga Vertov u remek-delu „Čovek sa filmskom kamerom“.

Turbulentna vremena su se nastavila – od Velike gladi, koja je počev od 1932. odnela milione ukrajinskih života zbog komunističke nesposobnosti u upravljanju, preko Staljinovih čistki i konačno rata, koji je u Kijev stigao u jesen 1941. Nemci su brzo zauzeli grad, zaveli teror protiv lokalnog slovenskog stanovništva, a mnoge Jevreje (oko 34.000) pokupili su i pobili u zloglasnom Babi Jaru. Jevrejska populacija pala je sa četvrtine stanovništva početkom 30-ih na manje od procenta danas.

Posle rata grad se brzo oporavio i postao jedno od ključnih ekonomskih i društvenih sedišta SSSR, sve dok se ta zemlja na ulasku u poslednju deceniju veka nije raspala i ustupila prostor nezavisnoj Ukrajini. Kao glavni grad ukrajinske republike još od 1934, Kijev je postao prestonica i nezavisne države. Nešto pre toga havarija nuklearke u Černobilju uticala je na grad, smešten ni 100 kilometara od elektrane.

Kijev danas

Broj gradova širom sveta koji su počeli kao naseobine na sedam bregova zaista nije mali, a Kijev je jedan od njih. Njegov raspored sličan je beogradskom – veći, stari deo grada nalazi se na desnoj, brežuljkastoj obali, dok je manji i noviji deo na ravnoj levoj obali (isti je koncept i Budimpešte, ali je Pešta prerasla Budim).

Druga važna komponenta grada je voda – Dnjepar je izuzetno širok na putu kroz grad, na nekim mestima i po dva kilometra, na teritoriji grada ulivaju se u njega i još neke reke, od kojih je najznačajnija Desna (koja dolazi, logično, sa leve strane), a u samom centru nalazi se nekoliko ada, od kojih tri izuzetno velike i uglavnom namenjene izletnicima.

Zanimljivo je da ćete u centralnim gradskim ulicama češće čuti ruski od ukrajinskog jezika, iako je Kijev glavni grad ukrajinske države, sa preko 80 posto Ukrajinaca, i mada je tri puta više ljudi u njemu prijavilo ukrajinski kao maternji u odnosu na ruski.

Grad je podeljen na deset opština, sedam na desnoj, tri na levoj obali. Praktično sve znamenitosti nalaze se na desnoj obali, jer je leva uglavnom sastavljena od stambenih naselja nastalih u XX veku. Kijev i dalje raste, za razliku od Ukrajine – grad je dobio oko pola miliona stanovnika za 20 godina, dok je država izgubila gotovo šest miliona, manjim delom zbog bele kuge, a većim zbog masovnog iseljavanja u Rusiju i na zapad.

Ekspanzija koju je doživeo neposredno pre Prvog svetskog rata, kada je za kratko vreme učetvorostručeno stanovništvo, donela je i proširenje grada, sa preko 1000 izgrađenih objekata u poslednjih sedam predratnih godina. Većina ih je vidljivo i danas i to čini jedan od zanimljivijih aspekata posete Kijevu.

Ipak, turistima su najinteresantnije crkve. Kijev je uvek bio mesto poznato po crkvama, još od dobijanja hrišćanstva u desetom veku, iako se vekovima borio sa Mongolima, poljskim katolicima i komunistima, crkve su opstajale, sa svojim zlatnim krovovima i danas imaju najveću privlačnu moć za sve koji dođu u glavni ukrajinski grad.

Fudbalska istorija Kijeva

Priča o ukrajinskom fudbalu mora da počne od imena Valerija Vasiljoviča Lobanovskog. Zaleđeni izraz lica dok njegovi igrači vode u Barseloni 4:0, Lobanovski je legenda fudbala, kojeg je od terena odvojila smrt u 64. Godini, i čije ime već deceniju nosi stadion Dinama iz Kijeva. Lobanovski je od 1974. do 2002. u tri navrata vodio Dinamo i za 20 sezona doneo mu 25 domaćih i 5 međunarodnih trofeja. U tri navrata je vodio i sovjetsku reprezentaciju, dovodeći je do evropskog srebra i olimpijske bronze. Pred kraj života vodio je i nacionalni tim Ukrajine, odakle je otpušten jer u baražu nije izbacio Nemce, buduće vicešampione sveta. Pre svega toga bio je odličan strelac, poznat po proučavanju fizike, izvođenju suvog lista i golovima iz kornera.

Ime Lobanovskog, čuvenog po upotrebi nauke, a još više po insistiranju na striktnoj disciplini, zauvek će biti vezano za kijevskog giganta. Iako je Steaua iz Bukurešta osvojila titulu šampiona Evrope, većina zaljubljenika u fudbal smatra Dinamo Kijev jedinim konkurentom Crvene zvezde u borbi za neslužbeni naslov „najvećeg kluba Istoka“, uz prednost na strani ukrajinskog kluba. Razlog za takav opšti stav je u tome što, uprkos činjenici da je ukupno deset klubova sa Istoka osvajalo evrotrofeje (još i Magdeburg, Dinamo Tbilisi, Slovan Bratislava (svi KPK), Dinamo Zagreb (KSG) i u poslednjih deset godina CSKA Moskva, Zenit i Šahtjor (svi Kup UEFA)), samo su Dinamo Kijev i Zvezda decenijama bili u evropskom vrhu, dok su ostali imali samo po jedan period ulaska među najbolje na kontinentu.

Dinamo Kijev je u istoriji osvojio tri međunarodna trofeja (Kup kupova 1975. i 1986, Superkup 1975. godine) i igrao u polufinalima Kupa i Lige šampiona u tri različite decenije, i čak je 12 puta doživeo proleće u Evropi (tj. Plasirao se najmanje u četvrtfinale nekog kupa). Dinamo je najtrofejniji sovjetski klub (do 1991. godine) i najtrofejniji ukrajinski klub – u obe države osvojio je po 13 titula i devet kupova. Posle raspada SSSR osvojili su 4 Kupa ZND i jedan Kup Prvog kanala, takmičenja za šampione i najjače ekipe država sa prostora nekadašnjeg Saveza.

Dinamo je osnovan 1927. godine (kao klub tamošnjeg trgovačkog sindikata), i bio je jedan od osnivača Sovjetske lige devet godina kasnije. Do rata najveći uspeh bio je jedno drugo mesto, a jedna epizoda iz doba nemačke okupacije proslavila je klub širom planete – Meč smrti. Radi se zapravo o seriji utakmica, koje je FK Start, tim jedne kijevske pekare igrao sa pripadnicima okupacionih nemačkih, rumunskih i mađarskih trupa, pobeđujući ih redovno, često i ubedljivo. Tim je činilo osam igrača Dinama i tri člana gradskog rivala Lokomotive, pošto su oba kluba Nemci raspustili.

Posle sedam pobeda nad raznim okupatorskim timovima (45:8), za 9. avgust 1942. je zakazan revanš protiv najjače nemačke ekipe – tima protivavionske odbrane (FlakElf). Uprkos pretnjama predstavnika Gestapoa, uplašenih za moral svoje vojske, Ukrajinci su vodili 5:3, kada je meč završen, pošto je jedan od igrača predriblao ceo protivnički tim i golmana, i onda sa gol-linije namerno vratio loptu na centar. Epizoda je inspirala mnoge knjige i filmove, uključujući i slavni „Beg u pobedu“, u koji su holivudski tvorci pored Pelea, Ardiljesa i drugova uspeli da uguraju i Amerikanca, ali nisu ni pomenuli Ukrajinu. Jasno, poniženje Nemci nisu mogli da podnesu (mada više izvora tvrdi da su ukrajinski kolaboracionisti odigrali ključnu ulogu u onome što je usledilo). Ceo tim je jednog dana pokupljen i poslat u logor, a oslobođenje su dočekala samo tri člana.

Dugo posle rata Dinamo Kijev je živeo u dubokoj senci moskovskih klubova, sve do početka šezdesetih. Prvi trofej pripao im je 1954, kada je gol Komana doneo pobedu 2:1 nad jerevanskim Spartakom i Kup SSSR, a sedam godina kasnije ekipa u kojoj je tada igraoLobanovski postala je prvak SSSR, sa četiri boda više od Torpeda (i uz prosečnu gledanost od 65 hiljada ljudi).

Na sledeću titulu Kijevljani su čekali pet godina, kada ih je preuzeo Viktor Maslov, verovatno tvorac taktike 4-4-2, koja će posle SP 1966. postati svetski standard. Iako su do tog trenutka moskovski rivali Spartak, Dinamo i CSKA bili znatno uspešniji, preostalih četvrt veka u SSSR prolazi u znaku Dinama iz Kijeva. O tome svedoči podatak da su Kijevljani u sovjstskim i ukrajinskim šampionatima za skoro pola veka (1965-2012) samo šest puta bili ispod trećeg mesta, a da su za isto vreme osvojili 25 titula i 16 kupova.

Na evropske uspehe morali su da sačekaju Lobanovskog, koji je klub preuzeo kao trener 1973. i odmah osvojio dve titule, pre nego što će u finalu Kupa kupova poraziti Ferencvaroš, a u Superkupu Evrope dvaput potući Bajern. Stub ekipe bio je Oleg Blohin, petostruki najbolji strelac sovjetske lige i ključni igrač reprezentacije duže od decenije i po. Prvi uspešni evropski talas zaključen je polufinalnim ispadanjem u Kupu šampiona od M'gladbaha 1977, pošto su na putu pregazili Partizan i PAOK (zbirno 11:0) i tukli Bajern.

Sledeća spektakularna generacija stvorena je sredinom osamdesetih, kada je tim iz Kijeva osvojio dve vezane titule prvaka i očitao lekciju Atletiku u finalu Kupa kupova (3:0, sjajna igra Belanova, Blohin i dalje u timu). Lobanovski je u poslednjem momentu pozvan da bude selektor SSSR, pa je u Meksiko poveo tim za koji su u šali govorili da je „kijevski Dinamo oslabljen igračima drugih klubova“ – od 22 igrača na turniru, 12 je bilo iz kijevskog kluba. Sovjeti su igrali fantastičan fudbal, dali 12 golova na 4 meča i ispali od Belgije u osmini finala, pod čudnim okolnostima.

Ekipa za EP je malo promenjena (Kijev 11 od 20 igrača), igra je bila znatno drugačija i odvela je tim u finale. Na domaćem planu nisu bili tako uspešni – tri sezone bez titule najduži je niz u poslednjih pola veka.

Dinamo je osvojio pretposlednju titulu zajedničke države, a po raspadu vezao je devet naslova državnog prvaka (pet duplih kruna), u doba kada su evropskim terenima vladali Ševčenko, Rebrov i drugovi. Novi vek doneo je veliki rivalitet sa Šahtjorom, u kojem veliku prednost poslednjih godina ima klub iz Donjecka – Dinamu je pripao samo jedan trofej u pet godina.

Dinamo Kijev je jedan od samo dva kluba koji su igrali u sve 54 sezone sovjetske lige, a samo je jednom grad imao dva predstavnika u eliti – Lokomotiva je igrala 1938. U eksperimentalnoj nacionalnoj ligi od 26 klubova (bili su 17. i ispali sa još jedanaest ekipa; imali su drugu najslabiju odbranu u ligi, ali su dali znatno više golova od četvrtoplasiranog Dinama). Iako stariji od Dinama (1919) klub je raspustio seniore odmah posle rata i od tada ima juniorske kategorije, a prvi tim im igra u lokalnim rangovima.

Ni u samostalnoj Ukrajini pažnja publike u Kijevu se nije rasipala, jer su samo još dva kluba iz grada igrala u Premijer ligi. Nama poznatiji svakako je Arsenal, ranije CSKA. Poreklo kluba seže do 1934, kada je u Harkovu osnovan regionalni klub Crvene armije, koji će se do raspada SSSR nekoliko puta seliti, ali će većinu vremena provesti u Kijevu pod imenom SKA (najveći uspeh druga liga SSSR). Po nezavisnosti CSKA ulazi u prvu ligu, u nekoliko navrata se spaja i razdvaja sa nekoliko klubova iz kijevskog regiona, a od 2001. nosi ime Arsenal. U poslednjim danima pod starim imenom CSKA je u jesen 2001. izbacio Crvenu zvezdu iz Kupa UEFA, što se vodi kao najveći uspeh u istoriji kluba. Ove sezone izjendačili su peto mesto, najbolji ligaški plasman ikada, a dvaput su bili finalisti Kupa Ukrajine (1998, 2001).

Ako je Arsenal sa 17 uzastopnih sezona u eliti već standardan, ekipa sa severa grada to nikako nije. Obolonj je klub koji nosi ime po severnom predgrađu Kijeva (isto ime nosi i najveća ukrajinska pivara i glavni sponzor lige). Zeleni su osnovani 1992. pod imenom Zmina, ali su uskoro promenili ime i postali profesionalni klub. Prvi put su u najviši rang ušli 2002, posle dve uzastopne promocije, i zadržalki se tri sezone. U naredne tri godine izmicao im je povratak u elitu za po jedno mesto, ali su 2009. konačno uspeli. Opet su ostali tri sezone, a od jeseni će ponovo u niži rang. Najveći uspeh im je šesto mesto iz 2004, a ni u kupu nisu stigli dalje od jednog četvrtfinala.

Fudbalska istorija Kijeva inače seže do prvih godina XX veka, prvi ozbiljan klub stvorili su 1906. studenti i radnici Politehničkog instituta, a Politehniki je tri puta bio šampion grada. Godinu dana kasnije nastao je Sport, a zatim i Makabi, klub jevrejske opštine. Sva ta tri kluba ostvarivala su dobre rezultate pre i tokom Prvog svetskog rata, ali su ugašeni dolaskom komunista.