Strast, odlučnost i ljubav prema davanju sebe

Osvojio je dve Gren slem titule – US open 2001. godine i Vimbldon 2002, a na Australijan openu bio je vicešampion 2005. godine. Dva puta je sa svojom zemljom osvajao Dejvis kup, dva puta je bio i najbolji na završnom turniru u sezoni i ukupno je uzeo 30 ATP trofeja.

Međutim, nisu jedino rezultati ono što Lejtona Hjuita čini velikanom ’belog sporta’. To je njegova posvećenost, borbeni duh i radna etika kojom je postavio primer mnogima. U tom smislu ’Rasti’ treba da bude uzor i onima koji se ne bave sportom.

“Moj stav je uvek da dajem 100% sebe sve vreme, nezavisno od toga da li sam teniser ili radim u kancelariji od devet do pet. Uvek sam želeo da iz sebe izvučem maksimum“, rekao je na oproštajnoj konferenciji za medije.

Međutim, brojne povrede i godine učinile su svoje, Hjuit je davno prošao zenit, a u četvrtak je odigrao i svoj poslednji profesionalni meč u karijeri – izgubio je u tri seta od Davida Ferera.

Mnogo je onih kojima će nedostajati, Tviter je zasut oproštajnim porukama – iako je umeo da bude i prgav, nema kolege koji ga nije cenio. Mladi Nik Kirjos čak je poručio nešto u stilu da Hjuit ne bi trebalo da se povuče jer je i dalje “najbolji u Australiji“.

“Ne, ne, odlučio sam, a i iscedio sam telo do krajnjih granica. Radujem se sledećoj fazi, a to je pomaganje mladim momcima, među njima i Niku“, rekao je Hjuit, koji će postati selektor Dejvis kup tima Australije.

Setite se 1997. godine, setite se koliko je svet bio drugačiji i koliko se od tada promenio u tehnološkom i svakom drugom smislu. Tada je Lejton Hjuit sa nepunih 16 godina odigrao svoj prvi meč na Australijan openu.

“Kada pogledam snimak tog meča sa Brugerom, kao da je bilo pre sto godina. Ona odeća... Imao sam 15 godina, izgledao verovatno kao da imam deset. Ni ne sećam se svega, malo se i sramim kada pogledam te konferencije za medije i ostalo iz prošlosti“, kaže Hjuit, koji će uskoro napuniti 35 godina.

Svoje dve najveće titule osvojio je početkom 21. veka. Prvo je u Njujorku 2001. uzeo Gren slem prvenac u finalu savladavši velikog Pita Samprasa sa 7:6, 6:1, 6:1. Tada je dobio i Kafeljnikova, Rodika i Hasa, a naredne sezone osvojio je Vimbldon na putu do titule pobedivši Južnog, Šalkena, Henmana i u finalu Nalbandijana sa ubedljivih 6:1, 6:3, 6:2.

Još dva puta igrao je Gren slem finale – 2004. na US openu izgubio je od Rodžera Federera u tri seta, da bi zatim jedini put došao do borbe za trofej u rodnoj zemlji. Nije uspeo, bolji od njega bio je Marat Safin sa 1:6, 6:3, 6:4, 6:4.

Ipak, njegove najlepše uspomene vezane su za Dejvis kup i trofeje 1999. i 2003. godine.

“Voleo sam svaki minut igranja za Australiju, sa zelenim i zlatnim bojama na sebi. Ne samo u Dejvis kupu, ponosim se što sam celu karijeru igrao pod tom zastavom, a neke od mojih najlepših uspomena vezane su za timski uspeh, sa Markom Filipusisom, posebna su to vremena bila... Sećam se, baš ovde na Rod Lejver Areni kada sam prvog dana finala dobio Huana Karlosa Ferera u pet setova“.

Bio je pod svetlima reflektora, miljenik i heroj nacije, dobijao je velike mečeve, ali jedna stvar najviše će mu nedostajati – trening. Tipično za Rastija.

“To me je i guralo poslednjih nekoliko godina. Nije mi teško da sebe motivišem, da ustanem rano i da vredno radim dok niko ne gleda. Nema publike, nema kamera, samo ja i teretana ili ja i teren. To će mi nedostajati, taj osećaj da svakog dana idem i guram sebe do granice“.

Imao je brz i kratak korak, znao je da deluje neurotično, čak i kompulsivno s vremena na vreme, često je nameštao kačket i cupkao, nikada nije bio miran. Refleks poput Lejtonovog retko se viđa, podsećao je na Agasija, a u skladu sa time ritern mu je bio briljantan.

Bilo je uživanje gledati ga kako hvata lopticu u penjanju, posebno bekhendom, lob je bio njegov zaštitni znak, a mnogo se oslanjao i na brzinu dok je ona još bila na šampionskom nivou. Bio je pametan, prvoklasnim izborom udaraca znao je da nadomesti nedostatke – forhend mu nije bio moćan, visok je samo 178 cm, pa mu ni servis nije bio primarno oružje.

Euforija u Melburnu vladala je danima – navijači, ljudi u organizaciji, pa i njegove kolege, svi su bili uzbuđeni što će biti deo njegove, nadali su se svi “labudove pesme“. Svaki novinar želeo je da bude na Rod Lejver Areni za i dan ranije počelo je prijavljivanje za slobodna mesta (tako nešto inače je neophodno samo u završnicama Gren slemova).

Nažalost, Lejton nije uspeo da priredi spektakl na svom poslednjem turniru kao što je to npr. učinio Agasi sa Bagdatisom na US openu, ali to neće baciti senku na njegovu blistavu karijeru i na ono što je značio tenisu.

Lejton Hjuit bio je talentovan, ali nije ga talenat doveo tamo gde je sada – dovela ga je čelična volja, odlučnost i ljubav prema radu i davanju sebe. Rasti, sada ti predstoji karijera trenera i ne sumnjamo da ćeš i u njoj biti jednako strastven i uspešan.

Vidimo se u Kući slavnih.

Rekli su o Hjuitu

Endi Rodik: Biti spreman, biti mentalno čvrst, boriti se svaki put, to je Lejton doneo igri i to su stvari kojima možeš druge da naučiš i on je primer za to koji ja uvek koristim.

Marija Šarapova: Kakav je on takmičar bio, toliko posvećen tenisu. Mislim da to ceni mnogo ljudi i na terenu i van njega, taj njegov fokus i entuzijazam, strast prema tenisu. Zaista inspirativno.

Miloš Raonić: Malo je takvih momaka na Turu, možda mogu da se setim samo jednog koji ima borbeni duh kao on. To je ono zbog čega mu se ljudi najviše i dive, tu uključujem i sebe.

Endi Mari: Pun je entuzijazma, on je kao struja. Voli timsku okruženje i biće sjajan mentor mladim igračima. Ostavio je tenisu veliko nasleđe.

Rodžer Federer: Lejton me je učinio boljim igračem, uživao sam u bitkama sa njime. Oduvek sam se divio njegovoj radnoj etici, njegovom borbenom dugu, iako me je nekad i nervirao jer je na početku bio još ’luđi’.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)