Da li je u toku kretenizacija politike u Srbiji

Iz tog nastranog i decenijama proveravanog principa proizlazi i izborna matematika uoči 8. decembra. Naime, da bi izbori uspeli, potrebno je da na prvi krug izađe 50 odsto upisanih birača; da bi propali, biće dovoljno i da izađe tek nešto manje od 65 odsto birača sa efektivnim pravom glasa. Ta razlika, između 65 odsto onih koji mogu i 50 odsto onih za koje država garantuje da mogu, zapravo je matematička mera političke entropije u Srbiji, jedine zemlje koju demokratija - a slobodni izbori su, kažu, jedan od njenih ugaonih kamenova - čini krhkom i nestabilnom.

Pozicija Zorana Đinđića u toj priči veoma je jasna: on je taj kome politička entropija produžava život, što će reći da je svako uvođenje reda - a uspeh izbora bi bez sumnje bio korak u tom pravcu - za njega isto što i sunčeva svetlost za vampira. Zato mu nije ni zameriti što ne želi da stvar uspe. S druge strane, količina entropije, proizvedena za godinu i po njegovog sukoba sa Koštunicom, njegovu poziciju već u startu čini dobitničkom. rugim rečima, jedini Đinđićev problem uoči ponovljenih izbora jeste da pozove svoje da ne izađu na izbore, a da mu se pri tome usne ne mrdnu. Zbog sveta.

Koliko to za srpskog premijera ne predstavlja problem, vidi se i po tome što sebi može da dozvoli i takve duhovitosti poput one da njegov DS nije zainteresovan za izbore zato što je to stranka koja rešava probleme, a ne da gubi vreme zamajavajući se stvarima koje ionako neće uspeti. Njegova ponuda Koštunici da se sam izbori za podršku DOS, što će reći DS, zato je cinična koliko i jednostavna. Dakle, glasi ta ponuda, Koštunica može da računa na podršku Đinđića ukoliko pristane da na izbore izađe s premijerovom platformom. Drugi problem je, međutim, zašto na predsedničke izbore onda ne izađe sam Đinđić, verovatno najautentičniji zagovornik sopstvene platforme, nego kao zastupnika svoje politike vidi Koštunicu.

Naravno, lider DSS, čak i kad bi bio manje tvrdoglav nego što jeste, ne može da pristane na tu velikodušnu ponudu, sve dok svog goluba u ruci od dva miliona glasova smatra većim od vrapca na grani od milion Labusovih, koliko danas na tržištu glasova od vrednosti košta Đinđićeva platforma, naravno umanjena za glasove nacionalnih manjina, odane svojim partijama, i ono što otpada na kredit G17 plus, koji se legitimiše kao skup reformista čije tetke i kumovi ne učestvuju ni u privatizaciji ni u podeli vlasti.

Nije, dakle, pitanje da li Koštunica hoće da pristane na Đinđićevu ponudu, već da li on to može da učini, a da ne nahrani drugog gutača entropije Vojislava Šešelja. Jer stvari su se u međuvremenu prilično radikalizovale i svaki od njih je za godinu i po dana, koliko traje njihov sukob, prilično radikalizovao čak i svoju osnovnu političku poziciju, a kamoli onu koju su zauzimali jedan prema drugom.

Zbog toga je razumljiva i pozicija Čedomira Jovanovića - da će za neuspeh izbora biti odgovoran sam Koštunica jer ne prihvata proevropsku izbornu platformu DS. Nerazumljivo je, međutim, zašto izbore bojkotuje Koštuničin Dejan Mihajlov, kada onako tužno, kao Bambi, sumnja u uspeh izbora. Nerazumljivo je zašto Koštunica ni desetak dana uoči izbora nije krenuo u ozbiljnu kampanju i zašto Dragan Maršićanin koji, sasvim pogrešno, veruje (ili tako samo kaže) da može da izvede simpatizere DS na izbore a da ne izvede Đinđića.

Drugim rečima, DSS ne pokazuje ni izbliza da ima bilo koje drugo rešenje osim čekanja da čak i Đinđić jednom raspiše parlamentarne izbore. To za DSS možda i nije loše, ali u Srbiji stoji mesecima sve ono što se nekad zvalo reformama, pa se došlo do toga da je za iste izgubljeno vremena bar četiri puta više od onog koliko bi joj oduzeli jedni čestiti parlamentarni izbori, za koje se opet svojevremeno govorilo da su prepreka reformama.

Istovremeno, u uspeh izbora ne veruju ni džokeri iz G17 plus, koji su mogli, istina uz mnogo truda, da doprinesu da Srbija dobije prredsednika. Ali kada ih je Đinđić stavio pred izbor između eventualnog izbornog uspeha Koštunice ili, u protivnom, sasvim izvesnog izlaska iz vlade, oni su tada izdali takvo saopštenje o izbornoj podršci, čiji smisao izmiče čak i verziranim čitaocima Džemsa Džojsa.

Deset dana uoči izbora, dakle, Zoran Đinđić je, po svoj prilici, pobedio. Ali nije njegova pobeda sadržana samo u tome što Srbija neće imati predsednika ni posle 8. decembra. Njegova pobeda je mnogo veća. Đinđić je - to će se pokazati već sabiranjem glasača sa predsedničkih izbora - uspeo da za neko vreme Srbiji ogadi bilo kakve izbore, uspeo je da joj ubaci mučninu u stomak na pomen bilo kakve politike. Naravno, reč je o proverenim metodima: dovoljno je setiti se samo svih onih Miloševićevih izbornih karnevala sa svim onim šećeroskima, dovoljno je prisetiti se koliko je taj tip uživao u svim onim karikaturama demokratije, kojima se hranio čitavu deceniju. Na kraju, Miloševićeve izborne poruke svodile su se na prostu poetiku gadosti: u redu, možda sam ja sve to što moji neprijatelji govore o meni, ali pogledajte ovaj skup artista i modela, koji zovu mojom opozicijom. Možda ja nisam bolji od njih, ali oni su zacelo gori od mene - bila je vrhovna poruka svih Miloševićevih izbora posle 1990. godine.

Ta kretenizacija srpske političke scene, koju sada tako dosledno sprovodi Đinđić, i na čiju se svaku udicu pecaju Maršićanin i Mihajlov, prost je model grabljenja vlasti za svakog onog političkog lidera koji nema podršku biračkog tela. Na kraju, Đinđićeva poruka, zbog koje neće uspeti ni predsednički izbori ni mnogo toga u budućnosti, vrlo je dosledna kopija svih onih tehnika koje smo gledali kod Miloševića. U redu, rekao bi Đinđić, nema više nikakvog smisla da se branim od svih onih optužbi, ali Srbija bez mene može da bira između ovog nacionalnog ekstremiste koga traži Hag ili ovoga namrštenog ljubitelja mačaka koji voli četvoronošce samo zato što ne voli dvonošce.

Da bi ta tehnika dala rezultat, da bi dakle Đinđićeva nezasita želja da vlada sâm i da ima saradnika taman koliko i kumova biračima postala prihvatljiva onoliko koliko je sve to barem ljudski i koliko dokaže da je sve oko njega trulo i bolesno - moraće da se dogodi nekoliko važnih stvari. Nije problem što premijer na tom putu mora da pobedi Koštunicu ni po jada za Koštunicu, već što kroz kretenizaciju političke scene mora da pobedi Srbiju, koja će prestati da izlazi na izbore i koja će sve ono što joj dolazi od vlasti tretirati kao božje davanje. Šta je rezultat? Srbija koju svaki izbori čine krhkom i nestabilnom, naravno.

Druga, verovatnija varijanta raspleta jeste ona koja će konstatovati da ta operacija nije pošla za rukom Miloševiću, pa neće poći za rukom ni Đinđiću. Tada će njegovo prizemljenje biti veoma tvrdo, mnogo tvrđe od onoga koje bi sledilo kada bi predsednički izbori bili uspešno završeni. Ali i taj račun biće ispostavljen Srbiji. Makar u vremenu koje je izgubila.