"Ludak na biciklu" i putnica oko sveta

Snežana Radojičić je profesorka književnosti i pisac, putnik na biciklu i blogerka B92. U intervjuu za Politiku priča o partneru, ljubavi i razlazu, odluci da sama nastavi vožnju ka Pekingu, oblačenju i ljubaznosti, knjigama i blogu, planovima usmerenim ka Japanu i Južnoj Americi...

Snežana Radojičić, objavila je ljubavni roman, sa putopisnim elementima: „Zakotrljaj me oko sveta”, a na put je krenula pre tri godine. Prešla je Balkan, srednju, centralnu i južnu Aziju. Najistočnije mesto u koje je stigla jeste Peking, a najsevernija oblast Sibir.

Rođena je 10. novembra 1967. u Beogradu. Počela je da radi kao profesor, a 2001. se zaposlila u osiguranju, pa se vratila u struku i radila kao lektor izdavačkih kuća. Ali, sve je počelo da je guši i spas je našla u biciklizmu. Vikend vožnje i planinarenje doživljavala je kao vreme potpune slobode, pa je odlučila da biciklom krene – na put oko sveta!

Kako ste ušli u tu priču?

U Beogradu sam 2009. ugostila porodicu biciklista s troje dece. Oni su iz Ženeve pošli u Hanoj. Tada sam se pitala: „Zašto to ne bih mogla i ja”, a setila sam se i očevog saveta: „Najbitnije je da radiš ono što voliš i da slediš svoj san.”

Šta je vaš san?

Da budem pisac. Objavila sam dve knjige. Prvu 1995. na konkursu „Matice srpske”: „Dok su duše lutale”, a drugu posle 10 godina, zbirku priča za „Narodnu knjigu”. Pošto sebe nikad nisam videla kao porodičnu osobu odlučila sam da krenem biciklom oko sveta, u susret novim idejama, znanju i izazovima. Ali, nisam imala ni društvo ni novac i trebalo je da rešim bar jedan problem.

I šta ste učinili?

Postavila sam oglas na sajt „Ludak na biciklu”. U oktobru 2010. javio mi se vršnjak Brajan Kit, Amerikanac iz Kolorada, a u martu 2011. je došao u Beograd. Vozili smo probnu turu do Sicilije i nazad. Proba je potpuno uspela. I u emotivnom smislu! I on se vratio u Kolorado da zatvori firmu.

Kada se vratio?

U julu 2011. našli smo se u Bratislavi. Tri i po meseca smo, uz male nesporazume, vozili po Karpatima, a pet putevima Srbije, Hrvatske, Bosne, Albanije i Grčke do Turske, gde je došlo do našeg razlaza. Brajan me je ostavio u Turskoj!

Šta se dogodilo?

Mnogo ljudi je, preko sajtova, na kojima smo pisali, pratilo naš put, našu vezu i naš razlaz, pa su me savetovali da ne krećem sama ka Pekingu. Međutim, taj put je moj san. Istina je da sam ostala bez čoveka koga sam zavolela, uz koga sam naučila kako se putuje, kampuje i preživljava sa malo novca, ali, ipak sam odlučila da nastavim! Jer, nisam želela da ostanem i – bez svog sna!

A šta je bilo sa strahom?

Bojala sam se svega. Imala sam, kao žena, mnogo predrasuda o Turskoj. Pogrešila sam. Turci su gostoljubiv narod. Čak, posle čitavog puta, tvrdim da je lakše samoj ženi da putuje oko sveta nego muškarcu, jer ljudi su se trudili da mi pomognu. Naravno, mora da se vodi računa o oblačenju i o stavu, jer velika ljubaznost može da se protumači i kao poziv na – nešto više.

Da li se čujete s Brajanom?

Razmenimo poneki mejl. Kad sam završila knjigu, za koju se radi engleski prevod, pitala sam ga da li želi da promenim imena zato što tu nije baš pozitivan lik, a on mi je rekao da ništa ne menjam, jer nema problem s tim. On je i dalje u Turskoj.

O čemu ste pisali?

O principu sazrevanja, u emotivnom i putničkom smislu, o razbijanju predrasuda i pomeranju granica straha, prihvatajući ekstremne okolnosti života na takvom putu. Posebno sam pisala o životnim pitanjima: da li je moguće izgraditi kvalitetnu vezu koja će trajati zauvek, do groba.

Šta sad radite?

Putujem po bivšim republikama Jugoslavije. Do sad sam biciklom obišla Srbiju, a od sad idem autobusom u Hrvatsku, Bosnu i Crnu Goru. Vraćam se 19. oktobra u Beograd zbog „Sajma knjiga”, pa nastavljam put oko sveta.

U kom smeru?

Imam avio-kartu za Bangkok. Polazim 5. novembra. U Tajlandu krećem biciklom na putu ka Maleziji, Singapuru, Indoneziji i Filipinima. Tu bih prezimila, a na proleće bih išla u Japan, pa u Rusiju, na Kamčatku.

Kad se vraćate?

Ne vraćam se. Sve ovo što mi se događalo prošle tri godine, pa i sve što će mi se dogoditi, ne doživljavam samo kao putovanja već kao način života! Planiram da posle Kamčatke odem u Latinsku Ameriku na pet-šest godina. Već učim španski.

O čemu razmišljate u toku vožnje?

Uživam u životu oko sebe i, ponekad, „prelistavam” poruke koje dobijam preko interneta. Ljudi mi zahvaljuju što sam ih inspirisala da izdrže napore. Čitaoci mi na sajtu www.snezanaradojicic.com pišu da „putuju sa mnom.

Gde vam je bilo najteže?

Prešla sam biciklom deo Himalaja. Najviša kota je bila na 5.614 metara. Bio je sneg. Bar 30 odsto puta sam gurala bicikl.

Koja reč objašnjava vaš stav?

Sreća! To je osećaj koji često doživljavam putujući. Kad kažem: „Sve što imam jeste trenutak sreće”, to nije fraza. To je velika istina. I u knjizi sam zabeležila taj trenutak sreće sa Brajanom. Kad sam znala da ću, kroz dve nedelje, biti ostavljena imala sam dve mogućnosti: da budem očajna ili da svaki naredni trenutak prihvatim otvorenog srca. I otvorila sam srce. Kako se finansirate?

U Beogradu, posle smrti roditelja, sve sam rasprodala osim stana koji izdajem. U Rusiji sam prodavala kvas. Na blogu, na portalu B92, imam mnogo čitalaca, pa sam po njihovoj ideji „prodavala” kilometar pređenog puta za – jedan evro. Potom sam dobila ponudu da pišem za portal iz Londona.