Ko je bio Ljubomir Draškić?

Knjigu je objavio Muzej pozorišne umetnosti Srbije, priredio ju je Feliks Pašić, a realizaciju je omogućilo Ministarstvo kulture Srbije.
Na promociji, koja će biti održana na sceni Ateljea, učestvovaće ministar kulture, inače nekadašnji upravnik tog pozorišta, Nebojša Bradić, reditelj i sadašnji upravnik Kokan Mladenović, direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Ksenija Radulović, dramski umetnici Renata Ulmanski, Svetlana Bojković, Petar Kralj i Gordan Kičić.

Feliks Pašić, autor obimne zbirke monografija o našim pozorišnim ličnostima, u ovoj knjizi, na izvestan način polazi od pitanja: Ko je u stvari (bio) Ljubomir Draškić? Priča je zasnovana na dokumentarnoj građi, usmenoj i pisanoj: autorovim razgovorima sa Draškićem, Draškićevim razgovorima sa drugima, različitim napisima u novinama i časopisima koji na bilo koji način mogu rasvetliti činjenice iz života i pozorišnog delovanja Ljubomira Draškića. Neprocenjiv prilog građi dala je osmodelna serija „Pozorišni praktikum“ koju je za Televiziju Beograd snimio Branko Kičić, reditelj i prijatelj Draškićev. Svedočenjima drugih u seriji pridružena su, kao jedinstven deo, svedočenja koja je autor prikupio razgovarajući poslednjih godina za ovu knjigu sa različitim svedocima i učesnicima, sve u svemu - sa pedesetak ljudi.

Draškić je rođen 20. juna 1937. u Zagrebu. Četvrtu (mušku) gimnaziju u Beogradu završio je 1955. Posle dve godina bavljenja glumom u Akademskom pozorištu, 1957. je primljen na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, odsek režija, u klasi profesora Vjekoslava Afrića.
Kao student asistirao je Bojanu Stupici u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) u pripremi Direnmatove "Posete stare dame", a zatim i "Opere za tri groša". Stupica je tada naglo napustio JDP, a po njegovoj želji Draškić je doveo "Operu" do premijere.
To je bio izvanredan početak duge i uspešne rediteljske karijere nastavljene na matičnoj sceni Ateljea 212, kao i na drugim scenama, sa ukupno 82 pozorišne režije. Umro je u Beogradu 24. januara 2004. godine.
Ostaće upamćen po predstavama "Kartoteka" Ruževiča (1962), "Kralj Ibi" Žarija (1964), "Rado ide Srbin u vojnike" Ćosića (1969), "Purpurno ostrvo" Bulgakova (1972), "Maratonci trče počasni krug" i "Radovan III" Kovačevića (1973), sve do poslednje režije - "Građanin plemić" Molijera (2003).