PORTISHEAD – Third

Kritikovati Treći album Portishead znači osvrnuti se na tri bitna pitanja:

1) Da li je bend Portishead u stanju da prevaziđe žanr Portishead tj. kako se promeniti, a ostati isti?

2) Da li su (pevačica) Beth Gibbons ili (ostalih dvoje) Geoff Barrow i Adrian Utley bitniji za prepoznatljivost zvuka i ideje Portishead?

3) Koliko su Portishead relevantni danas?

Pre tačno 15 godina Portishead su definisali (beli?) trip-hop kao ustrojstvo melanholičnog, nesrećnolikog glasa i hladnih, odsutnih mašina. Soul odjednom nije više bio nešto što traži zalaske sunca ili mračne kutove zadimljenih kafana. Soul je postao nešto što izbija iz hladnog leda Artika i greje promrzlo srce. Njihov prvenac Dummy bio je neka vrsta Ikea trip hopa u odnosu na superteški, masivni nameštaj na po-sebi-nazvanom Drugom albumu. Potom je usledila pauza od 11 godina.

Svet je u međuvremenu postao mesto koje se može guglovati, teskoba sazrevanja iz ćorsokaka Joy Division prebačena je u designer clothes Interpol, Cat Power i Norah Jones nametnuli su se kao usavršeniji ulošci za krvarenja srca. Niko od bristolske trojke (+ Tricky i Massive Attack), baš kao ni iko od iz njih ili oko njih izraslih žanrova (+ Mo’Wax, Ninja Tune, Roni Size, Lamb...) više nije ni približno relevantan koliko nekada. Pa, ipak, čekanje na novi album Portishead bilo je čekanje na nešto što nam samo oni mogu dati.

Tromi ritmovi i minimalizam koji je dozvoljavao da tišina svira unapređeni su motoričnijim ritmovima (Geoff priznaje da je slušao Silver Apples, a to je više nego očigledno u We Carry On) koji povremeno poprimaju oblik rafala (genijalna Machine Gun). Novootvoreni Bagdad Cafe očigledno traži nešto militantniji pesmizam (uvo će sigurno zapeti za sunn)))y optimizam Plastic). Što ne znači da disciplinovani sentimentalizam nije prisutan- zlosutna Hunter, vuduolika Nylon Smile i najlepša od svih, Magic Doors, će vas instantno prebaciti u kisela vremena. Third je, više nego ikada, lakše i pogrešnije protumačiti kao zbirku pesama koja dozvoljava individualnu konzumaciju. Naprotiv, Third je radio šou čiji autori intuitivnije i upečatljiviji nego bilo ko na sceni danas reflektuje teskobe u koje je svet zapao. Bes i očajanje su ono što svi mi osećamo, zar ne? Mi, normalni?!

Odgovarajući u isto vreme na sva tri pitanja tipkam sledeće: Barrow i Utley su od sve nove muzike za sebe prisvojili moderni doom&gloom, pa su tako najustondiraniji metalci na svetu, Sunn O))), i trans-sonični/scendentalni hardrokeri OM postali omiljena muzika unutar Glave. Third je, u tom smislu, delo ljudi koji su ronili u takvom zvuku, ali ne i previše podsećajuća improvizacija na isti (Small, recimo, započinje Low-ovskim dronom pre nego što o(t)kine u instrumentalni krešendo na pola puta između Baha i Neu!). Druga bitna stvar je da je vokalno prisustvo Beth Gibbons nenarušeno time i ona ostaje neka vrsta dobrog/lošeg sidra koje Portishead drži u prepoznatljivim morima. I, ako se za nešto budete otimali, to će biti ta, njena, neodoljiva mučnina. Nije džabe za singl izabrana baš The Rip čijom boljom, folk, polovinom dominira najtoplije od svih izdanja Beth Gibbons (Machine Gun je bio samo promotivno low-key izdanje).

Jednoga dana svet će prekriti radioaktivni pepeo i sve što će anđeli tražiti biće neoštećena kopija ovog albuma.

SELEKTAH:

I am human and I need to be loved.