Zoran Kostić Cane

Od trenutka kada se album pojavio u prodaji više se pisalo i govorilo o problemima u domaćem izdavaštvu nego o samom izdanju. Da li je to za vas bajata vest koja neće mnogo promeniti ili je ipak nešto što se opravdano stavlja u prvi plan i što bi moglo da poboljša situaciju u domaćoj produkciji?

Normalno je da se priča o izdavaču jer album niko nije hteo da objavi, ali je sad bitnije da ljudi saslušaju šta smo im mi ovoga puta namenili.

Ipak, ružna je situacija da posle toliko godina rada ne možeš nesmetano da objaviš ono što misliš da je vredno objavljivanja. Nama se desilo da smo uporedo sa snimanjem albuma tražili izdavača, razmišljali ko će pokriti te troškove i kako će se to plasirati. Bilo je to kao da smo im prodavali toplu vodu, svi kažu naravno "Brejkersi" a onda ništa, ajde da ostatak vremena provedemo u udobnom ćaskanju. Jedino je Ognjen Uzelac iz PGP–a to ozbiljno shvatio. Čovek je rodjen ’77, naš je fan, tako da mi sada žanjemo ono što smo posejali. Zahvaljujući njemu smo ponovo ušli u zgradu PGP-a, kuću koja ne nosi baš sjajnu energiju, koja i dalje odiše socijalizmom. Nikada pre nismo izdavali za njih osim vinila ‘’Kiselo i slatko’’ koga je štampao B92 a oni izdali.

Eto, sa Ognjenom smo se lako dogovorili i tako se obreli u PGP-u. Do tog trenutka niko nije pokazao nimalo interesovanja za ovo što mi radimo.

Ipak, publika je pokazala veliko interesovanje. Da li je istina da je prvi tiraž od 4000 primeraka rasprodat u rekordnom roku?

Desilo se nešto neverovatno. Album je izašao u petak a u subotu ga već nije bilo.

Dugo smo ga i čekali.

Pa dobro, ko je čekao taj je dočekao. "Orgazam" je svirao pred "Stonsima", a "Partibrejkers" prodali prvi tiraž za samo jedan dan!

Naziv albuma je ‘’Sloboda ili ništa’’. Kada se pojavilo prethodno izdanje ‘’Gramzivost i pohlepa’’ u nekoliko navrata ste ukazivali da je njegov naziv odraz svakodnevnice u Srbiji, priče o otuđenju, pretvaranju svega i svačega u robu. Da li je i ovaj ultimatum proizvod opšteg društvenog meteža ili se u većoj meri odnosi na lični plan?

Pa sve je lično. Živimo u društvu koje je takvo kakvo jeste, živimo sa sobom, u porodicama kojima gledamo da obezbedimo sve što je potrebno, pre svega puno ljubavi i razumevanja. Mislim, lova dođe i prođe. Ona je samo način na koji ćeš doznati gde ti je mesto u društvu. Ali mi ćemo uvek imati naše misli koje su posledica naših osećanja. Borba za slobodu je ta večna stvar. Sve te pesme kad se pišu možemo svesti na par tema, ljubav, problem identiteta i sloboda. To je sloboda koja se odnosi na pravo da neometano udišeš vazduh i da ti to prija.

Pozivajući se na činjenicu da u Srbiji živi veliki broj nepismenih ljudi, jednom prilikom si izjavio da je sloboda u ovoj zemlji sinonim za divljaštvo.

U principu ljudi kapiraju slobodu kao stanje gde ti imaš sva prava a nemaš nikakve obaveze. A ustvari ispunjenje naših obaveza utvrđuje stepen našeg prava. Hoću da kažem da sloboda, pravna sloboda, filozofska sloboda, sve je to davanje. Sloboda da daješ ljudima. Da stvaraš, da imaš i da daješ. Nema više spoljnog sveta, to što je bilo, bilo je. Sve se ponavlja, sve je štura repriza i jedino što možeš je da daješ a možda ti nešto i vrate. Bolje je da daješ nego da ti daju, jer ako daješ znači da traješ.

Da li imaš osećaj da si kao muzičar imao veću slobodu izbora od nekog ko svakog jutra vezuje kravatu, odlazi na posao i često je u situaciji da mora da prećuti? Da li opravdano to uopšte dovoditi u vezu sa poslom kojim se čovek bavi?

To je njihov izbor. Iza mog izbora stoji moj zivot. Ja sam pesmonoša, ja sam na vetrometini i ja plaćam cenu svojoj slobodi. Sloboda plače za slobodom.

Početkom septembra novi album Partibrejkersa je najavljen kao jedna pre svega ljubavna ploča. Da li bi ti nešto menjao kod tog pakovanja?

Ljudima je teško da se uhvate u koštac sa celinom, pa seciraju, atomiziraju. Lepe etikete da bi se lakše snašli. Tu ima ljubavi, politike, religije, filozofije.

To je ploča o životu. Mnoge pesme su napisane odavno. Ima nekih pesama koje su nastale u dahu a ima i onih koji su kao fino tkanje, delovi koji se pronalaze i uklapaju u jednu celinu. Svakog dana ustaješ, ideš u klonju, prodavnicu, provodiš vreme sa ženom, decom a onda razmišljaš. Idemo iz mraka ka svetlu, razmišljamo o životu i pravimo pesme.

U kojoj meri je ovo tipičan album Partibrejkersa? Čini se da ste i ovoga puta ostali dosledni svom zvuku, da ste rešeni da u tom smislu ne bude drastičnijih promena.

Nema tu ničeg sračunatog. To je to. Rif, bubanj, bas. To je naša igra, to je njen glavni princip. Nema potrebe da eksperimentišemo, i ovako smo gosti na domaćem terenu.

A ko su gosti na ovom albumu?

Tu su naši stari prijatelji i saradnici Banana i Saša Lokner, duvači "Rich Bich", Vlada Jagodinac, Koja, Relja, Igor, sve naši prijatelji. Oni dođu i daju svoju ideju pa se negde nađemo. I, naravno, čovek koji je odigrao veliku ulogu, izvukao najbolje iz ovog albuma je Goran Živkovic Žika, koji je uradio mastering i na kraju sve ovo lepo skrojio.

Kakvi su planovi kada je u pitanju promocija albuma?

Sad sve to kreće. Potpisivanje diskova, promocije na kojima će nas novinari pitati glupa pitanja. Svi ti ljudi koji nikada nisu našli za shodno da čuju nešto od nas, pitaće nas na sav glas: ‘’Dokle ćete vi ovako’’.

Biće tu puno paušalnih pitanja a niko te neće pitati kako si.

U tvom slučaju česta su i pitanja o odnosu prema publici. Poznato da je da nemaš običaj da maziš publiku, neke od tvojih izjava se prepričavaju već godinama. Da li si znao da je na Forumu B92 pokrenuta diskusija sa ciljem da se prikupi što veći broj anegdota u kojima je Zoran Kostić Cane u glavnoj ulozi?

Ne pratim ja to a verovatno je i pola toga pogrešno. Ljudi često ne čuju ono što im ja govorim, interpretiraju na svoj način. Na primer ja kažem gde ste zemljaci a oni razumeju gde ste seljaci. Ipak, gde ima dima ima i vatre.

Publika se u međuvremenu promenila ali se nisu menjale definicije rok en rola kao muzike nastale iz bunta, iz traganja za slobodom. Jel misliš da je taj bunt danas prisutan u manjoj meri nego ranije? Da li je bilo lakše obraćati se generaciji kojoj ste i sami pripadali, a koja je bila svedok svojevrsnog ulaska u mrak, nego današnjim generacijama mladih koji u tom mraku tumaraju ceo život?

Ne želim da pričam o prošlosti. Uvek je bilo neko drkanje. Mene to ne zanima, zanima me budućnost, to da li ćemo dotaći večnost. To što je bilo, bilo je. Bili smo mlađi, bilo je lakše i pod tim plaštom mladosti mnogo je toga moglo da prođe.

Mi koji smo ostali sad moramo da svedočimo o svemu. Protiv gluposti moramo uvek da se borimo, i to ne po zadatku već zbog organskog neprihvatanja onoga što nam se servira od strane nepromišljenih ljudi.

Nema tu obraćanja samo jednoj generaciji. To je obraćanje samom sebi i celom svetu. Našu publiku sad čine ljudi između 11 i 60 godina. Kad smo mi u pitanju svi su pozvani. bez obzira na klasu, veroispovest, političko opredeljenje. Dosta smo se oduzimali vreme je da počnemo da se sabiramo. Vreme je da nađemo zajedničke tačke. Rok en rol je večan dok su mu deca verna, to smo valjda naučili.

Koliko si lično zadovoljan ovim albumom i da li si i koliko morao da praviš kompromise?

Ima kompromisa do jednog trenutka a onda ih više nema da kola ne bi otišla nizbrdo. Tu smo uvek Anton i ja, a ova ploča je rađena uz pomoć Dejana Utvara i Vladislava Raca. Dešava se da Anton traži nešto, a ja nešto drugo i zbog toga često menjamo postave. Ipak, za mene ovo nije komplikovano, ovo je prost rok en rol. Najveće istine su u prostim stvarima, u najjednostavnijim stvarima. Ako ćemo da ga lickamo i kinđurimo, može, ali samo do određene granice, inače ja iza toga neću stati. Možda je to uskogrudo ali je to moj stav.

Da li je to recept za pravljenje pesama koje traju 20 i više godina?

Moraju da budu istinite. Dobar tekst, dobar rif i dobar ritam. Nema spavanja, samo buđenje i puno ljubavi. To je jedini recept. I pesme sa ovog albuma će se sigurno dugo svirati. Ovo je ploča koja će obeležiti prvu deceniju ovog milenijuma. Zašto bih bio lažno skroman. Ovakave ploče danas nema. Ima samo eskapizma, bega. Sve je paralelna stvarnost, ljudi se gube u opštim mestima. Malo ko može da kaže ovo sam ja i da zbog toga oseti vruće željezo na svome telu. O tom strahu govori pesma ‘’Biraj’’.

Osim pretpostavljam preporuke da poslušaju novi album "Partibrejkersa", da li bi za kraj još nešto poručio ljudima koji vole vašu muziku?

Ljudi čuvajte svoje glave, čuvajte svoje duše! Nemojte dati da vas prevare, ne trpite gluposti, razmišljajte i volite svoju decu.

Foto: Beta