M.A.N.D.Y

Patrick Bodmer i Philipp Jung odlučuju da se 2001. godine u potpunosti posvete originalnoj ideji sa kojom su osnovali M.A.N.D.Y – mešavini brojnih plesnih muzičkih stilova koji idu od house i techno muzike sve do electro-pop zvuka.

Njihovi remiksi za Sugababes i Silicon Soul otvorili su im vrata brojnih velikih klubova širom sveta kao i brojna radijska gostovanja od kojih se sigurno izdvaja poseta Pitu Tongu u esmisiji Essential Mix na BBC 1 radiju. Svoju novostečenu slavu duo je iskoristio na najbolji mogući način prezentujući publici lukavu i često veoma emotivnu plesnu muziku koja se veoma često ne poklapa sa aktuelnim muzičkim trendovima na koje je publika navikla.

Čini se da je danas baviti se muzikom i biti DJ postalo veliki biznis, da li je novac bio motiv ili se karijera jednostavno desila

Nikada nisam imao nameru da postanem DJ, oduvek sam bio okružen i fasciniran muzikom, kada sam imao 15 godina stalno sam snimao muziku i delio je prijateljima na kasetama. Kada je cela acid scena 89 krenula počeo sam da kupujem ploče i pravim male žurke kod kuće pošto niko nije hteo da me angažuje jer sam bio potpuno nepoznat. I iako smo te žurke radili skoro besplatno one su i dan danas najbolje žurke u mom životu jer smo u njih uložili toliko ljubavi i truda. Nedeljama pre žurke mi bi smo išli po celom Berlinu i lično zvali ljude da dođu.

U to vreme sam radio u jednoj velikoj muzičkoj izdavačkoj kući kao lovac na talente ali je posao DJ za mene i dalje bio hobi, i ploče sam kupovao iz ljubavi prema muzici.

2001. godine rešio sam da malo ozbiljnije pokušam da se posvetim muzici i pokrenem muzički projekat ali bez neke želje da uspem i zaradim pare, pošto sam već imao posao. Posle određenog vremena shvatio sam da od svoje ljubavi prema muzici mogu i pristojno. da živim. Takve stvari se obično dese same od sebe. M.A.N.D.Y nije nešto planirano, to se jednostavno desilo jer takve stvari ne treba planirati.

Danas je to sve drugačije, DJ je došao u istu ravan sa pop zvezdama, i postoji veliki broj mladih ljudi koji žele da postanu DJ kada porastu kako bi i oni imali taj status – ali to se ne dešava tako često, novac ne sme da bude motiv, već samo nagrada.

Od svojih skromnih početaka elektronska muzika je prešla veliki put i razvila se iz muzičke scene u muzičku industriju. Da li je taj put išao u pravom smeru ili smo u jednom trenutku skrenuli sa puta

Mislim da je to jednostavno bio proces koji niko nije mogao da spreči, muzika je jednostavno pratila globalne trendove razvijanja i povezivanja ljudi i scena. Stvar je u tome što je uvek postojala, i uvek će postojati i druga strana te scene, ljudi koji već dugo vremena, kao i mi, rade sve ovo iz ljubavi prema muzici. Naravno, sada smo poznati, ali i da nismo, i dalje bi puštali muziku koju volimo svojim prijateljima želeli oni to ili ne. Ali drago mi je što nismo jedini i što pored naših prijatelja postoje i drugi ljudi koje naša muzika zanima.

Ljudi koji se muzikom bave samo zbog novca pripadaju drugom svetu, oni muziku puštaju u komercijalnim klubovima, to su jednostavno dva prilično razdvojena sveta.

Dobra stvar je to što je u ovom trenutku underground scena veoma aktivna i živa, postoji pregršt odlične muzike, kvalitetnih muzičkih festivala i puno ljudi koji se iskreno bave muzikom.

Bavljenje muzikom samo radi para je veoma kratkog daha, kada ta euforija prođe takvi ljudi uglavnom prelaze na sledeći žanr koji je aktuelan – kao što su to sada hip-hop i r&b.

Globalizacija sveta je sa sobom donela i globalizaciju muzika. Danas svako može da pristupi različitoj muzici ali i da pravi svoju. Sve te nove mogućnosti stvorile su masovnu produkciju kada je muzika u pitanju, ali sve te pesme su kratkog veka i konstantno se pojavljuju nove, da li smo povećanjem kvatiteta izgubili na kvalitetu.

Internet je doneo dosta toga dobrog, iako je cela digitalna revolucija veoma loša za ploče, sada ljudi koji ne žive u gradovima gde se sve dešava mogu sada mnogo lakše da dođu do dobre muzike. Istina je da sva ta muzika ima mnogo kraći rok trajanja, ponekad kada preslušavam stare stvari poput Brajana Ena, imam utisak kao da su snimljene juče a ne pre 30 godine, one i dalje zvuče aktuelno i sveže.

Sve to otežava posao koji ja kao DJ ima, a to je da ljudima pustim samo najbolju i najkvalitetniju muziku. Sada moram da provodim sate slušajući kojekakve gluposti, ali taman kada pomislim da odustanem od svega pojavi se neki biser koji svo to traganje učini vrednim kada vidite osmehe na licima ljudi koji su došli da vas slušaju i koji su platili prilično veliku sumu novca za to.

Morate biti strpljivi, za mlade ljude koji tek počinju da se interesuju za muziku veoma je frustrijajuće i teško da provode sate i sate tragajući za pravom muzikom. Ali sa druge strane tu naš posao i počinje. Na početku je uvek teško ali uvek će biti dobre muzike, mladi ljudi samo trebaju strpljenja i vremenom će naučiti sve što je bitno i izgraditi svoj stil.

Kako se muzika širila takoje i broj ljudi koji je sluša rastao zajedno sa klubovima koji su muziku puštali. Iako je DJ danas u centru pažnje, sam broj ljudi koji posećuje vaše žurke je ogroman i teško je sve učiniti zadovoljnim – da li ste ikada morali da pravite kompromis i puštate muziku koju inače ne slušate jer ono šta vi volite ne utiče na publiku

Na početku smo morali da pravimo kompromise, radili smo na pojedinim remiksima sa da bi uspeli da skrenemo pažnju na sebe, ali veoma brzo smo shvatili da to nije način na koji želimo da se bavimo muzikom tako da smo otkazivali žurke na kojima su od nas očekivali da puštamo određenu vrstu muzike. Bili smo spremni da zarađujemo manje, ali da zato imamo priliku da radimo ono šta volimo i šta nas ispunjava.

Ipak, potrebno je menjati stilove i pružiti publici nešto što inače ne očekuje da čuje. Prošle godine, kada smo nastupali na Exit festivalu, uopšte nismo znali šta nas očekuje. Kada smo stali ispred 20.000 ljudi shvatili smo da smo poneli ploče koje se nama jako sviđaju, ali koje se možda publici i neće tako svideti a pre nas su nastupali Dave Angel i Layo i Bushvacka koji su publici puštali brze i tvrde pesme. Bilo nam je zaista neprijatno kada smo shvatili da smo poneli samo „mekane“ ploče, međutim, na samom kraju ljudi su plesali i dobili smo odličnu reakciju jer izgleda da je publika to želela da čuje. Promena je jako bitna stvar i ponekada ljudima treba pružiti alternativu i nešto drugačije od onoga na šta su navikli.

Ušli smo u određeni period kada je muzika postala veoma militantna i agresivna, čini se da je melodija gurnuta u drugi plan u odnosu na bass i sve više ljudi koji se bave muzikom polako počinju da, barem je tako u Srbiji, promovišu takav zvuk. Da li postoji odgovor na to pitanje ili je to možda samo do naše publike

Mislim da to i nije tolika krivica ljudi koji tu muziku prave i promovišu. Veliki deo zasluga ide i samoj publici koja poslednjih godina na ovakvim festivalima konzumira nemoguće količine droga i alkohola, to čak i nije loša muzika ali veliki je problem što ljudi sve manje cene. Ja to volim da poredim sa koncertima Brajana Adamsa – to nije nešto šta bih ja voleo da slušam, ali većina ljudi to iz nekih razloga voli da sluša, a to je jedino što je u muzičkoj industriji merodavno.

Na kraju krajeva nije isto raditi pred 500 i pred 50.000 ljudi – ali najvažnija stvar, bez obzira na to koliko vas ljudi sluša, jeste da prenesete energiju. Bez obzira na droge, ljudi osete kada ste iskreni, kada im date priliku da osete ono šta ste i vi osetili kada ste prvi put čuli određenu pesmu.

Da, ali zar niste počeli da se bavite muzikom kako bi ljudima pružili priliku da čuju i nešto drugo, kvalitetnije od masovne proizvodnje. Zar nije poenta puštanja muzike prilika da se ljudima pusti nešto drugačije, nešto do čega oni sami ne bi mogli da dođu. Koliko je važan dobar provod, a koliko prilika da se ljudi nauče nečemu i edukuju.

To prvenstveno zavisi od tebe i toga kakva si osoba. Ako želiš da ljudima daš priliku da čuju nešto potpuno novo, ako želiš da im pored dobrog provoda preneseš i neko znanje onda je to super. Ali ako nisi, onda ćeš jednostavno postati rob publici i moraćeš da igraš po njenim pravilima i puštaš muziku koju oni vole, iako je ta muzika pravo đubre. Svi na početku imamo pravo da biramo kojim ćemo putem ići. Ako publici daš priliku da nauči nešto, ako imaš želju da joj otvoriš oči, ljudi će te pamtiti mnogo duže nego da si im sve vreme podilazio.

Za tako nešto je potrebna inspiracija, da li život u Berlinu pruža dovoljno inspiracije, i da li bi svega ovoga bilo i da si živeo negde drugde

Berlin je zaista fantastičan grad, inspiracija je praktično na svakom koraku, u ljudima, zgradama, prirodi...

Nažalost previše radim, stalno putujem i jednostavno ne stižem da provodim toliko vremena u Berlinu. Ipak prilikom svakog gostovanja imam priliku da upoznam novu zemlju, vidim nove ljude i to je za mene samo po sebi velika inspiracija.

Međutim kako vreme prolazi čini mi se da mi je Berlin sve potrebniji, i mislim da ću uskoro smanjiti obim svojih internacionalnih gostovanja kako bih ponovo osetio vazduh tog neverovatnog grada i možda počeo da malo više radim u studiju.

Puno putovanja, puno novih ljudi i muzike – šta je sledeća velika stvar

Voleo bih da mogu da kažem šta je nova velika stvar, zapravo voleo bih da znam šta je sčedeća velika stvar. Puno je dobre muzike, ljudi rade neverovatne stvari samo je potrebno da dobro otvorite oči i da ste zaista spremni da čujete nešto novo.

Andergraund muzika je svuda pravo bure baruta kada su nove stvari u pitanju. U Velikoj Britaniji već neko vreme gori fitilj pravca koji je nastao ukrštanjem garage zvuka sa tehno i 2 step scenom i zove se dubstep. Za sada se sve to dešava u jako malim klubovima u kojima postoje samo redovi zvučnika i ništa više, sem publike naravno. Tu čovek može da oseti zašto je počeo da sluša muziku, između vas i muzike ne postoji nikakva barijera.