Kum poslednje pobune: Dušan Kojić

Naziv albuma ‘’Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi?’’ izraz je Kojinog bunta protiv instant proizvoda svetske muzičke industrije kao i nepostojanja zakonske regulative i nezainteresovanosti medija koje je zatekao u postmiloševićevoj Srbiji.

Dok se ‘’Bunt’’, prvi singl sa ovog albuma, polako penje na malobrojnim preostalim radijskim top liste na kojima se danas može čuti rock’n’roll, sa Kojom razgovaramo o buntu kao svakodnevnoj mantri, o novom talasu, novoj srpskoj sceni i, naravno, o novoj ploči Discipline Kičme…

B92: Zbog čega smo toliko dugo čekali na ovaj album ?

Koja: Sve se odužilo zbog prošlogodišnjeg izdanja. Izdali smo DVD ‘’Uživo sa Exita’’, koji je odličan i video i audio zapis. Zvuk je sniman na više kanala, a ja sam dobio neverovatnu priliku da sve to miksujem i izmontiram. Sve se poklopilo baš kako treba. Publika i njihova reakcija, odlična svirka, pucanje žica…Bila je to atmosfera koju smo poželeli da zabeležimo. Malo nam je to oduzelo vremena ali je istovremeno i dalo vremena novim pesmama. Uvek je dobro da se pesme malo slegnu …

B92: Po izlasku novog albuma, mnogi su prokomentarisali da se Disciplina vratila svom bazičnom zvuku. Bez duvača, uz očekivanu dozu buke i stihove na nivou besnih grafita, ovo izdanje je najbliže onome što si radio na samom početku karijere…

Koja: Buka i bunt su nam ovde oduvek bili potrebni. Taj ogoljeni, sirov zvuk o kome govoriš je takođe sve vreme prisutan. Sada je to na maternjem jeziku, vratili smo se na moj vokal i to se ljudima čini još sirovije.

Ovo jeste zvuk Discipline Kičme ali ima tu i iznenađenja. Gosti na albumu su Vlaca (Sile, Lira Vega) i Banana (El. Orgazam). Po prvi put smo uveli višeglasje. Toga ranije nije bilo. Ipak, zadržali smo minimalistički koncept - bas, bubanj i vokal. Tu smo sada Manja, Buca i ja.

Ljudi me često pitaju kada ću da vratim duvače ali ja nikada nisam bio za vraćanje na staro. Poenta je hrliti napred.

Meni su i dalje bubanj i bas dovoljno uzbudljivi. U međuvremenu su to shvatili i mnogi muzičari u Evropi.

B92: Da li sebe smatraš tvrdoglavim čovekom? Da li se tu krije snaga, razlog što Disciplina postoji već četvrt veka a danas nosi epitet jednog od najznačajnijih sastava sa ovih prostora?

Koja: Ne znam da li je to prava reč. Pre bih rekao da sam dosledan, istrajan…Ma… Da, može i tvrdoglav.(smeh)

B92: Ovo je prvo izdanje na srpskom jeziku nakon 16 godina. ‘92 si otišao u London, proveo neko vreme I pre par godina po povratku okupio novu, beogradsku postavu grupe. Šta je presudilo da baš ovde nastaviš sa radom?

Koja: Britanija je pop zemlja. Jednostavno mi je postalo dosadno da se jurcam sa njihovim pr-ovima. To je tamo posao koji zahteva mnogo vremena. Pulp je, recimo, na svoj uspeh čekao oko 15 godina. Ja nemam više osamnaest godina i nemam toliko strpljenja.

Ovde smo na domaćem terenu. Ne moram više da jurim ljude i vučem ih za rukav. U međuvremenu je stasala jedna nova generacija koja je odrastala na Disciplini i novom talasu i oni su ušli u kulturne centre i izdavačke kuće tako da je danas ta saradnja i komunikacija mnogo lakša.

B92: Koliko na vašim koncertima danas ima mlađe publike? Čini se da na rock svirke dolaze uvek isti ljudi, najčešće oni koji su prebacili 25 godina života. Šta nam to govori o potencijalima srpske scene?

Koja: To je očekivano, zbog ove situacije. Mora još malo da se pričeka kako bi se scena probudila. Mislim da zbog toga danas svi idealizuju osamdesete.

Posle drugog svetskog rata je postojalo više generacija koje nisu imale rat u svome detinjstvu. Tako se stvorila jedna rock’n’roll generacija, pa i njihovi naslednici koji su se protivili njihovoj muzici, ali je to bio jedan zdrav sukob.

Onda se sve to prekinulo.

Danas, mladi ljudi imaju mnogo problema i malo znanja. Mnogi od njih nikada nisu izašli iz zemlje. Zahvaljujući internetu dobili su priliku da se informišu, ali uz to moraju da razvijaju i svest. Ok je da se bendovi bave dnevno političkim stvarima, ali ako je to jedini koncept, onda sa njima nešto nije u redu.

Nažalost, nove pesme su ili posvećene raznim funkcionerima ili su grupe istripovale nešto što samo oni razumeju ili pevaju na engleskom. Sve negde sa strane, nikako da pogode u suštinu. Ali biće…

B92: Tokom maja meseca u Domu omladine je organizovan multimedijalni serijal povodom obeležavanja 30 godina od pojave panka i novog talasa u Beogradu. Kako ti danas gledaš na taj period?

Koja: Posle svega što se desilo razumljivo je što nam se to vreme čini idealnim. To tada nisam mislio. Želeo sam da se stvari mnogo više i mnogo brže menjaju, a onda smo devedesetih doživeli promene kojima se uopšte nismo nadali. Ali i danas je tako. Tada nam je grad bio suviše siv, tipična istočnoevropska prestonica. Želeli smo više svetla, i evo: danas smo dobili grad u kome postoje samo svetleće reklame i banke. Bili smo možda i pomalo naivni. Ipak, postojao je neki entuzijazam. Rizikovaću da zvučim kao deda, ali tada je bilo mnogo više poleta. Stalno smo rešavali neke rebuse, provaljivali muziku, produkciju, snimanja… Dosta smo učili.

B92: Pored serijala tribina “Poslednja pobuna” u Domu omladine, poslednjih godina je sve veći broj grupa koje su inspirisane novim talasom. Prošle godine smo dobili smo i nekoliko retrospektivnih izdanja: knjigu o novosadskoj pank sceni, kompilaciju snimaka Pekinške Patke, album sa autentičnim živim snimcima prvog albuma Električnog Orgazma iz 80-te…

Koja: Objašnjenje leži upravo u tome što je to zaista bila poslednja pobuna. Ja sam i kumovao toj manifestaciji. Poslednja pobuna je idealno ime za priču o tom periodu. Posle toga smo imali samo još Public Enemy. Bilo je možda još nekih bendova, ali je sve to ostalo na nivou incidenta. Novi talas je ipak bio sveobuhvatni udarac koji je promenio tretman rok pesme, teksta, sviranja i shodno tome i način života. Opet se vraćamo na priču o buntu.

B92: Da li se slažeš sa onima koji danas taj otpor i tu energiju prepoznaju najviše kod domaćih hip hopera?

Koja: Nas često označavaju kao ‘’krivce’’ za hip-hop, kao sastav koji je uticao na rađanje beogradske hip-hop scene. Istina je da smo se time davno bavili i to na jedan potpuno drugačiji način. Nije to to i nije tako samo kod nas. Slično zvuče i američki i ruski reperi.

Sve se svodi na psovanje radi psovanja. Mislim da je to nasilna energija koja je sama sebi cilj. Mnogi od njih ne shvataju da su na istoj strani sa onima protiv kojih su se borili. To je taj isti rečnik kojim smo bili obasuti sa svih medija. To bi moralo da zvuči mnogo drugačije, naprednije…

B92: Da li ćeš dati svoj doprinos obeležavanju 30 godina novog talasa, objavljivanjem živih snimaka Šarla Akrobate?

Koja: To je već negde i neko okačio na internet. Ti snimci su loši tako da ću ih sigurno, kad tad obraditi. Još uvek čekam da se neko i u ovoj zemlji pozabavi autorskim pravima. Pojavilo se i to reizdanje Šarla Akrobate, a da to čak nisam ni video i, ne daj bože, da me je bilo ko pitao.

B92: Svirali ste dosta i po bivšim republikama. Kakva je tamo situacija?

Koja: Tamo je uređenije, pogotovo kada su u pitanju autorska prava i mediji. Ovde su mediji veliki problem. Bilo bi lepo da ljudi koji donose zakone, iskoriste to što su u talu sa nekim od urednika i da učine bar nešto. Neophodna nam je bar minimalna organizacija života. U svim normalnim zemljama tome služe nacionalne televizije.

U našim bivšim republikama stvari su sređenije ali mislim da su raspadom zemlje i podelom scene svi izgubili mnogo. Za nas koji smo postojali pre 90-te nije veliki problem, ali su mlađi bendovi i dalje uskraćeni za tu razmenu.

B92: Očekuje vas promocija nove ploče. Gde ćete sve svirati tokom leta?

Koja: Sviramo na nekoliko festivala u bivšim republikama i po prvi put na Sziget festivalu u Mađarskoj.

Želja mi je da što više sviramo po Srbiji. Tužno je što je van Beograda veliki problem sa cenom karte. Ne može tu da se zaradi, ali će tih koncerata biti kao što ih je bilo i tokom prethodnih godina.

B92: I za sam kraj, “Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi?”

Koliko se te misli poklapaju sa idealima koje si imao početkom osamdesetih?

Koja: Muzika se danas ne svira, ona se crta . Postala je jako jeftina stvar. Svako se danas bavi muzikom. Otprilike kao što su nekada ljudi bili u mogućnosti da prodaju cigarete na ulici. Sada su uzeli mikrofone, neko im je napravio matricu i oni nešto pričaju preko toga. Obično je to ono što su pričali ispred zgrade kada su bili na terenčetu za basket. Mislim da to mora mnogo ozbiljnije.

Nema više bunta, sve zvuči isto. Prisutan je nemilosrdan diktat muzičke industrije, a sa internetom je došlo i do potpunog bezakonja. Ceo život jedne grupe danas staje na neki mali format koji sa mreže može da skine bilo ko.

Ipak, ostalo je to nesmanjeno uzbuđenje koje donose svirke.