BOB DYLAN - Modern Times

Harrisova je, sa puno poštovanja, glasno izgovorila ono što armija dilanofila upražnjava već decenijama. Jer, ovaj omaleni čovek već više od četrdeset godina socijalno otrežnjava, emotivno nadahnjuje i artistički inspiriše kolege i publiku. I, kao što to nijedan čovek ne može, nije uvek bio u pravu i nije za sobom ostavljao sama remek dela. Ali je, kao niko pre njega i malo ko posle, uspeo da registruje i ovekoveči kako gromoglasne, tektonske društvene promene, tako i one najtananije ljudske i lične izazove, uspone i padove.

S koje god strane posmatrali impresivno delo koje čini više od četrdeset zvaničnih albuma, svaka linija povučena unazad vodiće nas do njegovog učitelja Woodyja Guthryja. Kao legendarni učitelj, čovek i muzičar koji je ceo život posvetio angažmanu za socijalnu pravdu, Dylan je od samog početka shvatio moć stihova i muzike, ponekad kao katalizatora stavova, ponekad kao poslednje odbrane od definitivnog poraza. Još važnije od toga, rano je spoznao da slike koje opisuje zbog svoje višeznačnosti deluju dublje i snažnije od plakatskih slogana kojima je obilovala tadašnja folk scena. Barem, ono njeno krilo koje je smatralo da muzika može i mora da menja svet. Zato će još kao veoma mlad ispisati stotine stihova koji se mogu smestiti u egzistencijalističku, nadrealističku, socijalnu ili ljubavnu zbirku. I ostaviti prostora za najrazličitija tumačenja. Jer, ne treba zaboraviti, osim Guthryja na mladog Boba presudan uticaj su izvršili i klasični pesnici kakav je bio Dylan Thomas.

Kao i njegovi uzori Dylan se javlja u vreme depresije. Ne više onako drastične u ekonomskom smislu kao ona iz tridesetih posle sloma berze, već u društveno-političkom smislu, uz još sveže otvorene rane zbog korejskog, vijetnamskog i hladnog rata, kao i rasnih nemira. No, naslov njegovog novog albuma upućuje na još jednu vezu. Takođe, u doba velike depresije Charlie Chaplin je snimio celovečernji film na kome se bavio ne samo fascinacijom i ismevanjem kulta vođe, već i domašajima kapitalističkog, koji kao i drugi sistemi, nema odgovore na pitanja tananih ljudskih osećanja. Robotizacija na globalnom planu je u ovom slučaju suviše očigledna metafora koja samo gura u prvi plan pitanje traumatične egzistencije. Ova je veza, kao toliko toga u Dylanovom slučaju, višeslojna. Kao pravi umetnici i Chaplin i Dylan koriste snagu stilskih figura da nadoknade i intenziviraju sve ono što nije iskazano ili prikazano. Zato je opšti ton albuma, kao i Chaplinovog filma gorko-sladak. Jer, kada preslušate Modern Times, pogotovu manifestnu Thunder On The Mountain koja ga otvara, uviđate da se svet nije bitno promenio. Koliko god se manipulisalo živimo u vremenu nove depresije, ovaj put i ekonomske i ideološke, planina grmi, ali više nema nikog da ode po deset zapovesti. Dilanovo je da na to ukaže a ne da poziva na akciju, uostalom davno je napisao Blowin' In The Wind.

Ovaj čovek sada u poodmaklim godinama odavno je ovekovečio svoje sazrevanje. Od mladog borca za slobodu i pravdu, preko zagonetnog gurua, lomljivog emotivnog bića, urbanog otpadnika i novopečenog vernika do zrelog posmatrača. Ono što je na tom putu dobio jeste saznanje da ga neće svi razumeti. I jednako važno, kao svako ko posveti celokupan život jednoj stvari, naučio je da zbog toga ne pati. Upravo taj element odvaja njegova poslednja dela od neubedljivih i bledih albuma koje je nevoljno isporučivao pogotovo u osamdesetim i na početku devedesetih. Na krilima odlično prihvaćenog prvog toma svojih "Hronika", izvanrednoj Scorceseovoj posveti kroz dokumentarac No Direction Home, ali i armiji novih fanova koje primećuje u prvim redovima na svojoj Never Ending turneji, Dylan je povratio samopouzdanje kao i potrebu da gura dalje. Ako se na Time Out Of Mind (1997) bavio sopstvenim odnosom prema smrtnosti, na Love And Theft (2001) se pitanjima života i ljubavi oglašava ne više kao prorok, već kao mudrac. U tom svetlu ga treba posmatrati i na najnovijem delu Modern Times. Bilo da ga još uvek zanima putenost kao na Rollin' And Tumblin', Someday Baby ili Beyond The Horizon (biće da se u njegovom životu pojavila nova bitna žena), bilo da razrešava srednjeklasne ideološke dileme kao u epskim Ain't Talkin' ili Spirit In The Water. Dylan je i posmatrač i učesnik, i pisac i glumac. Ulogu aktiviste i ovaj put vešto izbegava, rado je prepuštajući nešto mlađim kolegama kao što su Springsteen i Young.

Zbog svega nije moguće dati konačan odgovor na pitanje - ko je zapravo pravi Bob Dylan? Pesnik večno promenljivog vremena, muzičar koji spaja biblijsko i sadašnje doba, ili prosto vremešni trubadur. Kako god, Dylan ovim albumom ukazuje na najmanje dve stvari - da prepoznaje i reaguje na izazove s početka trećeg milenijuma i da emotivno nije ispražnjen. Ovo je moderno doba i on je spreman. A vi?

Momčilo Rajin

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Johnny Cash - American V: A Hundred Highways (Lost Highway, 2006)

Paul Simon - Surprise (Warners, 2006)

Chip Taylor - Unglorious Hallelujah (Back Porch, 2006)

Neil Young - Living With War (Reprise, 2006)

Bruce Springsteen - We Shall Overcome... (Sony, 2006)