Hamović: Medijsko opismenjavanje

Edicija „Multimedija“ izdavačke kuće „Klio“ koja se bavi savremenim medijima, njihovom organizacijom, ulogom i načinom delovanja u društvu, obeležila je 25. oktobra na Sajmu knjiga 15 godina postojanja.

Tim povodom, predstavljen je projekat „Medijska pismenost za srednje škole“ koji „Klio“ sprovodi u saradnji sa Fakultetom za medije i komunikacije i drugim partnerima. Cilj ovog projekta je, kako navodi direktor izdavačke kuće Zoran Hamović, opismeniti srednjoškolsku omladinu da razumeju poruke koje dolaze iz određenog medija jer jedino tako medije mogu iskoristiti na pravi način.

„Medijska pismenost za srednje škole“ povezana je sa projektom „Internest“ koji se sprovodi u srednjim školama još od 2006. godine, a podrazumeva transformisanje biblioteka u takozvane infoteke.

O tim projektima, kao i problematici uvođenja medijske pismenosti u škole za B92 govori Zoran Hamović.

Šta znači „medijska pismenost“?
Najčešće se pod medijskom pismenošću podrazumeva to da je neko sposoban da tehnički koristi određene medije. Takva “pismenost“ može biti kontraproduktivna. Zaboravlja se činjenica da, na primer, kompjuter može da bude fabrika, a može da bude i igraonica. Najčešće je igraonica jer se ne razume koji je kapacitet određenog medija koji se koristi. Onda su deca žrtve tog medija, a najveću korist od toga imaju proizvođači medija, a ne njihovi korisnici. Važno je razumeti poruke koje iz medija dolaze. Ako ih ne razumemo, onda smo korisnici koji nisu na nivou medijske ponude. Onda se medijska ponuda spušta na nivo razumevanja i tako umnožava neznanje.

Da li se zalažete za to da se „medijska pismenost“ uvede kao predmet u srednje škole?
Mi smo se u početku zalagali da se „medijska pismenost“ uvede kao predmet. Međutim, u kontaktu sa školama, shvatili smo da je to loš put jer kad je predmet obavezujući i „učionički“, na najgori način šteti ideji o medijskoj pismenosti. Glavna stvar je da se stvore uslovi u kojima će učenici, ali i profesori, moći da se dobrovoljno i individualno uključuju u projekte koje sami forsiraju. Uglavnom, mi se obraćamo zainteresovanim profesorima i učenicima. Ovo je takođe projekat namenjen talentovanoj deci koja svoj talenat ne mogu da prikažu na najbolji mogući način u učionici. Ovde imaju samostalan rad i inicijativu.

Kako bi se to realizovalo?
Đaci će u biblioteci raditi svoje projekte uz pomoć stručnjaka sa fakulteta pošto tradicionalna škola nema ni M od medijske pismenosti i upućenosti u savremene medije. Dakle, oni moraju prvo nešto da nauče da bi realizovali svoje projekte. Oni te projekte na kraju prikazuju na Festivalu kreativnosti koji se događa svake godine u junu i na kome će biti ocenjeni i nagrađeni. Za razliku od škole, gde đaci dobijaju ocenu, ali ne i svrsishodnost , a proizvod se očekuje tek posle studija, ovde postoji gotov proizvod.

Zašto u biblioteci?
Ključna tačka ovog projekta je transformacija biblioteke u infoteku. Ta transformacija znači da više nije važno šta je nosač informacije: knjiga, kaseta ili nešto treće, već da se insistira na kreativnim radovima učenik(c)a, na kritičkom odnosu prema informacijama. To je cilj: naučiti ih da vode svoju ideju.

Šta srednjoškolci/ke treba da znaju o medijima?
Oni treba da dobiju korpus znanja za dešifrovanje poruka. Da znaju, između ostalog, ko je vlasnik medija kako bi pravilno dešifrovali poruku. Publika nije dovoljno edukovana za teme kao što su: tržišni uticaj, vlasnička struktura, politički uticaj.

Da li to podrazumeva kritičku distancu prema, recimo, tabloidima?
Tabloidi ne bi postajali da nemaju kome da se obrate. Mediji proizvode svoju publiku. Onaj medij koji iz profitnih razloga odustaje od društvene aktivnosti koja mu je namenjena, nego se okreće najnižem ukusu, nastavlja da proizvodi tu publiku od koje samo on ima koristi.

Koliko je problem upućivati srednjoškolce u to šta je „vrednost“ na tržištu medija?
Ne usađujemo mi vrednosti, one će doći same. Mi učenicima dajemo mogućnost da razumeju medije. Znanje počinje kada učenici ne budu više romantično zavedeni snagom novih medija i postanu njihove žrtve, nego počnu da ih koriste.

Da li su još neke države uvele medijsku pismenost u škole?
Zanimljivo je da su Hrvatska i Crna Gora uvele medijsku pismenost u srednje škole. Neke države su je uvele kao dodatni predmet. Neke nisu uvele jer smatraju da za to svaki pojedinac sam treba da se pobrine ili to nisu identifikovali kao problem. Takvih zemalja ima dosta.