Say Yeah! To „Hleba, Jacka i LCD-ija!“

Prvi dan EXIT-a, onako kako ga je doživeo Slobodan Vujanović mislitemojomglavom.com

JACK DANIELS’ LOUNGE
Na koji god stejdž da hodite u Džekove odaje dođite. Na mestu gde je nekada bio Press, iza Main Stagea, sada se nalazi mesto gde skoro svi mogu da dođu i bleje. I pre nego što vi graknete- u, hebote, er se opet neka kvazi-VIP ekipa kvazi-šepuri pred očima puka. Joks! Popunite neki formular, na ulazu u Exit ili na vratima ovog prostora i verovatno je da će vas pustiti unutra. A tamo, klupska Zvončica, Tijana T, kao jedna od najgotivnijih domaćica koje ćete u sponzorisanom klabingu sresti, pokušava da vam priredi time of your night. Besplatnim Jackom (u ograničenim količinama), besplatnim degustacijama drugih Jackovih viskija, roštiljom u Jackovom sosu (najs)…

Vreme možete da provedete cupkajući uz DJ Brku ili DJ MajU (petak od ponoći, mislim), valjajući se po gumenim (?) lejzibegovima u okruglim boksovima, ili možete da gledate 3D filmove (joks ja!), slažete kule od drvenih cigli (Sanja i Gori drže rekord dana i osvojili su mi kačket), igrate kvazi-blekdžek i jošsvaštanešto što me nije zanimalo, jer nisam želeo da pokvarim osećaj da mi je iovako baš dobro, sa Džekom, Marlborom i Rosom u ruci… Kao pravi hipsterski wannabe mangup. Okružen superprijateljima, od kojih neke dugo nisam sreo (hello, Studio B, C i U!).

Ili vi idete na EXIT iz drugih razloga? I dalje?!

SOUNDSYSTEM VS ROCK
James Murphy me podseća na neke ljude koje sam znao u osnovnoj ili srednjoj školi, koji su imali limitiran talenat za neke stvari, ali su zato imali zavidno znanje o tim stvarima i manijakalno su se trudili da se njima bave. I ne mislim time ništa loše, jer odavno je konstatovano da je uspeh 80% rad i 20% talenat. A Murphy se svojski trudi.

Njegov stejdž nastup izgleda kao srce soundsystema. Bend je zguran na samu ivici bine, sa bubnjevima desno od Murphy-ja, semplovima i sintisajzerima levo („lovely Nancy Won“), dok gitaristi i basisti stoje iza Murphy-ja. Svi okruženi Marshallovim pojačalima, kao da se nalaze u mini koloseumu.

Foto: Stanislav Milojkoviæ

Prvih dvadeset minuta mislio sam da i dalje sviraju prvu pesmu. Murphy svoje uzore ne ume da sakrije, od New Order, preko Liquid Liquid, Pop Group, Joy Division, The Jam (Drunk Girls?), ESG… Svi oni su tu, raspoređeni u eksplozivnu postpank-postdisko matricu sa bucmastim Jamesom kome ne možete da zamerite što ih sve toooliko voli. Tri pesme su me razvalile. Jednoj još uvek pokušavam da utvrdim ime (opus LCD me ne intrigira dovoljno da bih se udubljivao), ali se u mojoj glavi zove „ona što zvuči kao remiks Duran Duran“, najviše zbog toga što ju je James otpevao, baš kao što bi i Simon. Yeah, u svojih desetinešto minuta hebe kevu! I samo u njoj James uspeva da rasturi formalne granice žanrova koje je akumulirao i pesmu ispuni nekim autentičnim osećanjem (besa? hedonizma? dvadesetprvovekovne frustriranosti?).

Ovu verziju bih mogao da slušam i u pedesetminutnoj verziji. Konačno hipsterska himna (i jedna od najboljih pesama ikada napisanih), Losing My Edge, nažalost ne zatvara koncert, i to u svedenijoj verziji, u kojoj James i ritam počinju lagano da budu filovani rifovima, a sama tema je jedno ogromno, superefektno dizanje. Nakon toga ide neka balada koja je još i meš sa Empire State Of Mind, i koliko god ja mislio da Jamesu ne pristoji ovo kantautorsko nastupanje, mislim da je još gluplje nakon dve hebeno eksplozivne teme zatvoriti koncert ovom budalastom imitacijom dobre pesme.

NAKON TOGA
Odlazimo grupno na Fusion stage, ali pre toga zastajemo kod Telekomovog Vrta uživanja. Ne samo zato što je to (i) mojih ruku delo (Viva, Momentum!), već zato što stvarno hebeno dobro izgleda! Unutar bizarne scenografije možete da blejite, igrate neke Minority Report igre, koristite usluge internet kafea ili gledate TV, dok sa strane dopiru rejv-trubači sa Roots & Flowers stejdža. OK, možda svetla ima malo više, ali svejedno treba da svratite, jer stvarno izgleda super. Nije što je moje : )…

YEA(H)!
Yeasayer su nam iksto puta napomenuli da su beskrajno srećni što su u Srbiji i blablabla… Njihov frontmen išao je toliko daleko da je pojedincima u publici komplimentirao njihove autfite. So Brooklyner in Serbia… Yeasayer su s moje strane dočekani izgleda sa prevelikim očekivanjima. Ali su počeli spektakularno- magičnom verzijom Madder Red koja je raširila svoje ratatat-sintove iznad nas poput napaljenog Vangelisa. MASSIVE!!! Ovo je osećaj koji nas spaja. Nakon toga Yeasayer se vraćaju svojim pro-Animal Collective istraživanjima zvuka na neradost okupljenih, jer otvoreni prostor i ovo doba pripite noći (iako je tek prošla ponoć) baš i ne ljube ovu vrstu pretencioznih aranžmana, na podjednakom tragu Mercury Rev, Toto i Salifa Keite. Otuda ne čudi što su hajlajti njihovog nastupa bili (samo) još popični singlovi O.N.E. i Ambling Alp, ali i pretposlednja stvar koja je zvučala kao da Halid Muslimović, Suicide i par njih iz Animal Collective zajedno prave hit. Da su kojim slučajem u ovu pesmu odnekuda procurele trube, EXIT bi bio raznesen.

OPŠTI UTISAK 2
Ima manje ljudi, a još manje zabave van stejdževa. OK, u metalskom sektoru trzalica ne može da padne na zemlju, ali dobar deo (usputnih/ okolnih) prostora deluje avetinjski prazno. Već godinama pričam i savetujem EXIT-u da se otvore (i) ka ideji zabave. Dajte još prostora raznoraznim paketaranžman-kafanama (ono u Foodcourtu je loša dijeta), pustite raznorazne vašarske zabave, od bandžija, basketa, ping ponga, preko joge za poneti do blejanja u bazenu… LJUDI ŽELE ZABAVU. I voljni su da plate za nju. Slušanje i gledanje bendova treba da bude samo deo ponude, jer na kraju večeri ionako niko od nas neće poći kući sa Murphy-jem.

Iskreno se nadam da naslov Četvrtog dana neće biti No more crystal.