ENTOURAGE: Muškarci su znali zašto

Pišem vam ovo kao fan.

U nedelju 11. septembra mnogi Amerikanci i drugi građani širom sveta ožalili su jedan tragičan događaj- završetak serije Entourage. Ukoliko među čitaocima ima onih koji seriju nikada nisu gledali ili baš ništa ne znaju o njoj pokušaću da vam prepričam o čemu se tu radilo. Vince Chase (Adrian Grenier) je mlad i perspektivan glumac koji zajedno sa svojim bratom, Johnny „Dramom“ Chaseom (Kevin Dillon), i drugarima iz detinjstva- Turtleom (Jerry Ferrara) i Ericom (Kevin Connolly) dolazi iz Njujorka u LA. Serija, najuslovnije moguće rečeno, prati njegov put od prvog holivudskog uspeha (rimejka Fatih Akinovog?) Head On do trenutka kada on, kao notorni plejboj, odlučuje da stane na ludi kamen. Ovaj put ne bi bio ono što je bio da ga nije supervizovao njegov holivudski agent, Ari Gold (Jeremy Piven).

Priče koje svakako treba proveriti kažu da je producent serije, glumac Mark Wahlberg, ideju labavo zasnovao na sopstvenom usponu, kao i da su sudbine drugih likova imale ozbiljan preplet sa događajima iz stvarnog života. Kevin Dillon je rođeni brat (uspešnijeg) Matta Dillona, Turtle je jedno vreme zaista bio u vezi sa Jamie Lynn Siegler („Sopranovom ćerkom“), a o biografskoj podudarnosti kontroverznog holivudskog agenta Arija Emanuela sa Arijem Goldom pisao je i B92. Pored ovog neiscrpnog izvora materijala kroz osam sezona (96 epizoda) prodefilovale su i brojne holivudske persone koje su imale manje (Mark Wahlberg, Mandy Moore) ili više (Nick Cassavetes, Matt Damon) uzbudljiv „kejmio apirans“.

Nakon odgledanih par epizoda prve sezone prvobitno sam bio odustao od gledanja ove serije. Valjda u obilju tadašnje ponude nisam imao vremena za avanture četiri superdosadna tipa među kojima je tek počeo da se nalućuje „peti as“. Na više preporuka pouzdanih prijatelja-TV manijaka(@__wickEd___, @timjohnbyford) vratio sam se serijalu ove godine i za dva meseca „sabio“ sve epizode sem tri poslednje koje sam ispratio zajedno sa ostatkom sveta. Iako sam se emotivno više vezao za junake (Arija i, delom, Turtlea) nego prvi put, glavni utisak koji sam imao nije se bitnije promenio- sve do kraja šeste sezone (tj kad god da je započeo i završio se Vinniejev kokainski posrtaj) Entourage je bio „šou ni o čemu“.

Ova (marketinška) fraza obično se koristila za Seinfeld i u kontekstu te serije ona zapravo ironično konstatuje ono što i jeste i što nije istina. U slučaju Entourage, naročito tokom prvih četiri-pet sezona, ovaj serijal je bio muška varijanta Seks i grad samo lišena emotivno-inteligentnog palamuđenja koje i od najbenignijeg oblika ponašanja želi da napravi socio-psihološki trend. Skoro sav zaplet cele serije mogao bi da stane u jedan pošten TV film o „putu do uspeha“, kakvih smo videli na desetine. Naravno, da nije Arija. Ali Ari nije deo te osnovne postavke i na moju, a možda i vašu, žalost Ari nije okosnica ove priče.

Dakle, s jedne strane imamo monotona i repetativna dešavanja iz života četiri momka (kako potrošiti pare, kako pohebati nešto, gde izaći, šta doručkovati) koji se uz skroro nepostojeću introspekciju i nenametljivu dozu „bonus događaja“ (Turtle juri patike, Drama lešinarski kruži oko svakog reditelja, Eric se seli) prelivaju iz epizode u epizodu računajući pre svega sa našom znatižE!ljom za sve holivudsko. Nešto malo dramskije raznovrsnijeg materijala stiže kada se Vinnie prvo zaljubi, a potom navuče na droge. Eric pronalazi ljubav svoga života, a čak i siroti Turtle nalazi emotivno uhlebljenje. Johnny Drama i dalje sebično (sasvim ne kao Samantha iz Seksa i grada) ostaje zaljubljen u sebe i u svoju karijeru. Sa tim epizodama počinje i transformacija Entouragea u muški Seks i grad, tokom kojih naši nekada nezaljubljivi junaci postaju sve ranjiviji, voljniji za ljubavne svađe i melodramski peting. No, kap ne prevršuje čašu dok ista sudbina nije zadesila i Arija.



Čak i nezavisno od Arija, Vince, Drama, Turle i Eric (pa čak i Lloyd, Arijev asistent) su poprilično jednodimenzionalno postavljeni, a zatim provozani kroz klišeizirane dramske trenutke čijim ishodima smo već toliko puta prisustvovali. Iako su nam pred očima bili skoro sve vreme ova četiri momka deluju manje životno u poređenju sa jednim Billy Walshom (Rhys Coiro) koji je kao dobar-loš-nepodnošljiv reditelj i Vinceov pajtos daleko bolje iskoristio svoja pojavljivanja. Drama je karikatura na čijoj krutosti počiva solidan deo fora, Eric je baš kao i Connolly koji ga je igrao nezapamtljiv, a isto važi i za Vince čija je navodna harizma (kako u odnosu na žene, tako i na filmske reditelje) ostala najveća neobjašnjena misterija ovog šoua. Ako ćemo pravo, Turtle je jedini koji je prevalio neki put, od Vinceovog potrčka do biznismena, ali i od emotivnog nedonoščeta do iskreno povređenog ljubavnika. Iako se ta transformacija nije desila u nekim naročito dramskim potezima, odrađena je iskreno i sa dosta simpatija za njegov lik.

Ali, čikam nekoga da kaže da bi Entourage bio Entourage da nema Arija! A kad je već tako što to onda od početka nije bio šou o njemu (iako je, zapravo, bio, znaaam)? Neobično čednom i ničim pamtljivom svetu četiri Njujorčanina (koji kao da su iz Džersija) Ari Gold je kontrirao pre svega svojom čistim adrenalinom protkanom harizmom. Glasine kažu da je Jeremy Piven i privatno (štagodtoznačilo) kao Ari, ali Jeremy Piven kao Ari Gold jeste bio onaj momenat u kome glumac sreće lika koji će obeležiti njegovu karijeru i po čijem imenu će ga prozivati na ulici sve dok ne umre. Ari Gold, čovek najpoganijeg jezika u novijoj istoriji televizije, što je nekako još značajnije, jer se sve odigrava u ovom „našem vremenu“ kada politička korektnost (naročito u američkim medijima) dejstvuje kao veći fašista od Himlera. Ari Gold je skoro nestvaran lik. On je relikvija nekog starog Holivuda kada su filmskim gradom upravljale individue rasnih i šarolikih karaktera, a ne drvenaste i za film nezainteresovane korporacije. Scena u kojoj udara svog sajdkika Lloyda (tetkasti Rex Lee) palicom za golf ostaće u mom sećanju kao antologijski momenat neopravdane, ali urnebesno zabavne tiranije jednog čoveka nad drugim. U ostalom, složićete se, trebao bi ceo jedan zaseban tekst samo o Ariju, i još jedan o, iako očekivanom, ipak, sramnom načinu na koji je njegov lik „dozvan pameti“.



U tom rivalstvu neiskvarenosti i neiskustva koja je stigla iz Njujorka i beskrupolozne, namazane i na sve spremne naravi lokalaca iz LA-a, Entourage je pronašao svoju dinamiku, uvaljujući nam tek nešto malo više od rijalitija koji bi se pozabavio istom temom, ali dajući nam ono malo (A.G.) što ni u jednom drugom šou ne možemo da vidimo.

Osma sezona, kao najlošija od svih, dramski se razmahala praveći od naših „muških mitova“ šmizlaste kuce koji su shvatili da „momačkom životu“ (u svakom smislu) mora da dođe kraj i da neizbežno skućavanje ne ide bez izabranice koja je već sada (u sva tri slučaja- Erica, Vincea, Arija) utvrdila svoju čeonu poziciju u tom odnosu. Epilog (ide posle odjavne špice poslednje epizode) šmirantski pokušava da nam kaže kako na ugašenom ognjištu, ipak, tinja neki plamenčić, ali pre deluje kao izvinjenje, za koje autori (Doug Ellin) znaju da nam ga duguju.

Priča se da će Entourage u budućnosti zaživeti kroz dva igrana filma. Nije li ista nemila sudbina zadesila i Seks i grad?