Pravo na nesreću

Profesor Layard tvrdi da bi emotivno stanje građana trebalo da bude važno političarima. Iako ne zastupa donošenje zakonske regulative u pravu je kada kaže da ne postoji društvo bez politike. Bez obzira na to da li se država meša u lična pitanja sreće ili ne, promene koje državna administracija pokreće se odražavaju i na osećanje sreće većine građana.

Profesor Rajendra Persaud, psihijatar bolnice londonske bolnice Maudsley daje drugačije gledanje na izazove koje je lord Layard postavio vlastodršcima za stvaranjem društva koje bi se staralo o sreći svojih građana.

Društvene nauke generalno zanemaruju pitanje emocija uglavnom zbog toga što su emocije sve do pre par godina bile teško merljive. Kada naučnici nešto ne mogu da izmere skloni su da to zanemare. Sreća ne samo da je prirodni fenomen, što se uočava na snimcima mozga skenerom, sreća je stvarni biološki entitet. Srećni ljudi ne mirišu isto kao nesrećni. U jednom od novijih istraživanja izveden je eksperiment u kom su psiholozi jednoj grupi ljudi prikazivali komične, a drugoj filmove strave i užasa. Svaki od ispitanika u obe grupe je držao tufere ispod pazuha. Uzorke mirisa su zatim dali trećoj grupi ljudi. Oni su pouzdano mogli da identifikuju miris srećnih ili uplašenih osoba.

E sad, to što nešto može da se izmeri uopšte ne mora da znači da je i važno. Aristotel je još pre dve hiljade godina zaključio da je pitanje sreće centralno pitanje našeg života. Ukoliko upitate bilo koga zbog čega radi, zarađuje, osniva porodicu, gaji decu, odgovoriće zato što želi da bude srećan. Kada ga pitate zašto želi da bude srećan, neće znati da navede nijedan razlog bitniji od same želje da bude srećan. Sreća je onda ultimativni cilj naših života. Ovaj zaključak do pojave evolucionarnih biologa niko nije dovodio u pitanje.

Oni se Aristotelu suprostavljaju stavom koji u usnovi ima ideju da smo svi biološki programirani da iskusimo emocije. One nam pomažu da preživimo i da prenesemo gene budućim generacijama.

Profesor Persaud navodi primere duboko neprijatnih osećanja kakvi su strah i anksioznost. Našim precima su ona pomagala da se klone ivica provalija ili da pobegnu pred napadom grabljivaca. Izbegavajući opasnosti, preci su preživljavali i uspevali da nam prenesu svoje gene. To bi moglo da objasni i poreklo neuroza. Neurotične osobe, pre stotinak hiljada godina su bile ekstrasenzitivne na opasnosti koje su dolazile iz okruženja. Oni su uspevali da izbegnu neke od tih opasnosti što je dovelo do propagacije gena.

Neophodnost osećanja sreće sa u evolutivnom razvoju čoveka je nešto teže objasniti. Psiholozi veruju da je to osećanje moguće razdvojiti na dve osnovne komponente. Sreća prvog i drugog nivoa pri čemu nivoi sami ne stoje u bilo kakvom hijerarhijskom odnosu.

Prvi nivo sreće je vrsta hedonističkog užitka koje osetimo ispijanjem čaše dobrog pića, gledanjem filma ili uživanjem u hrani. Ovo osećanje sreće je jakog intenziteta, ali kratkog trajanja, uobičajeno ne dužeg od petnaest minuta.

Drugi nivo sreće je prevashodno intelektualni doživljaj. Zadovoljstvo i ispunjenost koje ljudi osećaju kada razmišljaju o životu, postignutim uspesima, projekcijama budućnosti čine drugi nivo. Ovaj oblik sreće je niske jačine, ali mnogo duže traje od prvog nivoa. Vrlo bitno je uočiti da su ova dva nivoa često međusobno suprostavljena. Ukoliko se pretera sa prvim nivoom, ne može se ostvariti mnogo toga što dovodi do nivoa dva i obrnuto.

Ljudima je potrebno da drže u ravnoteži oba nivoa osećanja sreće, što dovodi do blagog osećanja zadovoljstva opisanog u početku prethodnog teksta.

Na osnovu ovoga Dr Rajendra Persaud kaže da nije bitno samo koliko su ljudi srećni ili koliki je intenzitet tog osećanja, već šta je stabilno na duže staze. I, zašto uopšte posedujemo unutrašnje mehanizme koji nam omogućuju osećanje sreće u dva nivoa?

Očigledno je zašto postoji prvi nivo sreće. Jasno je da smo genetički programirani da uživamo u seksu i jelu zato što nam to pomaže produžavanju vrste i prosleđivanju gena. Nijedna životinja na zemlji ne može da iskusi sreću drugog nivoa osim čoveka, što samo po sebi i nije mnnogo bitno, ali jedino je čovek sposoban da planira budućnost. Vrlo je važno što ponekad biramo teške izazove koje uspevamo da realizujemo što za posledicu ima naš razvoj i rast. Naša ključna evolutivna prednost nad bilo kojom drugom životijskom vrstom je što možemo da suspendujemo zadovoljavanje prvog nivoa sreće, planiramo svoje poteze u budućnosti, teško radimo što nas na kraju čini snažnijim.

Kada bi posmatrali obične ljude na ulicama uvideli bi jednu prilično iznenađujuću činjenicu. Većina ljudi bi sebe opisala kao uglavnom srećne ljude. Ako sreću merimo skalom od jedan do deset, u većini zapadnih zemalja ona je u proseku negde oko 7,5 što znači da je odnos broja ljudi koji sebe opisuju kao srećne tri prema jedan u odnosu na nesrećne. Generalno gledano, sreće ima dosta i vrlo verovatno da je jedna od najslabijih tačaka projekta Lorda Layarda to što je teško podići prosečni nivo osećanja sreće. Moguće da je u zapadnom svetu liberalne ekonomije taj nivo dostigao svoj plafon i da bolje u ovom trenutku nije moguće ni očekivati.