"Problem KiM da rešavaju političari, oni su ga napravili"

tevanović je, na pitanje Tanjuga gde bi bile "crvene linije" ispod kojih Srbija u dijalogu s međunarodnom zajednicom i Prištinom ne bi smela da ide, najpre istakao da je uveren da bi bilo dobro i za "građane Srbije i Kosova, dakle za Srbe i Albance, da se odnosi normalizuju".

"Priznanje ne znači mnogo, važno je da se normalizuju odnosi", rekao je Stevanović i dodao da se to može ostaviti običnim ljudima, koji "uglavnom nađu načina da nekako žive zajedno".

Navodi da je na Kosovu bio 23 puta, te da je njegov utisak da starosedeoci žive ne u nekoj harmoniji, ali prilično složno, a da su nevolje, velike, pravili doseljenici s jedne i druge strane. Zato je i uveren da bi, da je to prepušteno običnim ljudima, oni našli neki način da žive normalno, ali "kad umesto pojedinaca govori nacija ili agresivna nacija, onda imamo neslaganje".

Stoga smatra da su neke "crvene linije" odavno pređene, a pre svega to vezuje za mart 1989, kad je, kako kaže, uvedena vojno-policijska uprava, i kad je "Sloba bio tamo, održao govor i vise nikad nije otišao na Kosovo", a druga crvena linija, objašnjava bila je u suštini to stanje uspostavljeno tada, a koje se zatim "tako neodrživo održavalo narednih desetak godina".

"Uz teror koji je zaista postojao i koji je neporeciv, a, naravno, jednog se dana pojavio oružani otpor, kome ja ne dajem nikakvu podršku, ali se pojavio, imali smo referendum koji je opravdan time što smo bili bombardovani", navodi Stevanović i zaključuje da su to bile "crvene linije" koje se ne bi smele ponovo prelaziti. Jasno je zato, uveren je, šta iz takve prošlosti ne treba ponavljati, a ostalo je, dodaje, posao za "fine diplomate".

O tome koje su to fine linije između priznanja nezavisnosti, autonomije ili nečeg višeg ili manjeg, to, kaže, ne zna i to "nije njegov posao". I širi društveni dijalog smatra nepotrebnim: "Treba politički faktori da se dogovore između sebe, ako mogu da nađu zajednički jezik i da zajedno rešavaju, a ne da prebacuju jedni drugima, jer će cenu platiti svi, kao što je već plaćamo", kaže Stevanović za Tanjug i objašnjava:

"Ako se otvore prilike i političari budu dovoljno pametni da omoguće običnom svetu koji tamo živi, ili živi ovde, ili je sused nekome ko živi tamo, ili jednostavno ima nekoga ko je vezan za Kosovo, dakle, ako političari njima omoguće dijalog, onda ima neke šanse da se mržnja, koja je proizvedena, a koja nije nikako vekovna, polako smiruje.".

To je, dodaje, u svakom slučaju dugoročno pitanje. Upravo zato kaže da on i ne zna šta bi taj širi društveni dijalog trebalo da predstavlja - ako ne referendum. Mi smo, međutim, kako kaže, poznati kao majstori promašenih referenduma, te podseća šta se dogodilo devedesete, kad smo izglasali Ustav, koji nas je, "upropastio i čije elemente imamo i danas".

"I 99. kad se postavilo pitanje povodom Kosova, vrlo lukavo, neko ko je doveo dotle je prebacio odgovornost na nesrećnike koji glasaju", primetio je Stevanović.

Stevanoviću je "očigledno da je stigla voda do usta i da se sa svih strana pritiska da se normalizuju odnosi između dve države", a da li je pravedno što one postoje ili nije, to je, kaže, drugo pitanje. Uveren je i da svi pamtimo koji su pogrešni potezi povučeni, ali, kako kaže, sad je to završeno i "ostaje još da se formalno prizna da postoje dve države i da se uspostave izmedju njih neki normalni odnosi".

"Za Srbiju bi bilo dobro da se to reši, prvo jer je njena spoljna politika opterećena stalnim naporom da spreči priznanje Kosova, što nas vodi ka pogrešnim neprijateljima i pogrešnim prijateljima, a za unutrašnje pitanje to je veoma važno, jer, što rekao jedan akademik koji nikada ništa tačno nije rekao - Kosovo je najskuplja srpska reč", navodi Stevanović te zaključuje: izgleda da je Kosovo vrlo skupo takvo kakvo je za državu Srbiju.

Na pitanje očekuje li da iz društvenog dijaloga proizađu možda neka nova rešenja ili bar ideje za "kosovski problem", Stevanović kaže da dijalog najpre treba da vode ljudi koji tamo žive, jer o njihovim se životima radi.

"Oni se viđaju svakog dana i imaju iste muke ili slične, dok je za nas to pitanje apstraktno. Postoji zatim i dijalog kultura, koji je iznad i izvan političkog i on se može uspostaviti. U to sam siguran. Ali, nisam siguran da institucije koje su napravljene da izazovu sukob, kao što su 'akademije', mogu i da ga rešavaju. Zaboravimo zato Akademiju, neka se oni bave svojim poslom, a zna se koji je, a ne rade ga", navodi Stevanović.