Svi optuženi negirali krivicu

Milorad Lazić, Perica Đaković, Nikola Vujnović, Mirko Marunić i Nikola Konjević optuženi su da su kao pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) i rezervnog sastava milicije početkom septembra 1991. godine nečovečno postupali prema pripadniku MUP-a Hrvatske Mirku Meduniću koji je prethodno položio oružje.

Optuženi Lazić je iznoseći odbranu pred Većem za ratne zločine Okruznog suda u Beogradu rekao da ne priznaje krivično delo koje mu se stavlja na teret navodeći da nije bio pripadnik policije kako piše u optužnici već TO koja je bila pod komandom JNA.

Oštećenog kako je naveo, nije poznavao ali je video kako ga izvesni doktor Nikolić reže nožem po licu i telu u jednoj kafani u Medaku gde je, po optužnici u to vreme bila smeštena policija.

"Otvorio sam vrata, u ćošku je bilo dosta ljudi iz garde. Medunić je bio go. Video sam doktora Nikolića da ga seče nožem", naveo je optuženi dodajući da je kada je video šta se događa izašao iz prostorije.

Prema optužnici, od 3. do 8. septembra 1991. godine, u prostorijama stanice milicije u Medaku, optuženi i više nepoznatih pripadnika TO i rezervne milicije tukli su Medunića rukama, nogama, palicama, drvenim kolcem, rezali ga i ubadali nožem.

Medunić je tada zadobio brojne lake i teške telesne povrede.

I optuženi Nikola Konjević negirao je da je učestvovao u maltertiranju Medunića koga je, kako je istakao, zajedno sa Jovicom Ivančevićem spasio.
On je rekao da se 8. septembra vratio iz Novog Sada u Medak i da mu je na ulici Ivančević prišao i zvao da krene sa njim i renoom prebace jednog čoveka u bolnicu u Udine.

"Na zadnjem sedištu je bio Medunić. Bio je rasečen i u teškom stanju. Odvezli smo ga u Udine u bolnicu koja je bila 35 kilometara od Medaka", naveo je optuženi, dodajući da je Medunić posle razmene u Kninu rekao da ga je spasio ali da su ga kasnije u istrazi prisilili da taj iskaz promeni.
Optuženi Perica Đaković odbacio je optužbe navodeći da je bio pripadnik rezervne policije na položaju u Udinama kada su Medunića doveli u bolnicu i da ga je tada video.

Krivicu je odbacio i Nikola Vujnović koji je rekao da je u vreme kada se zločin dogodio nije bio u Medaku već u Nemačkoj odakle je otišao za Srbiju gde se aktivno bavio rvanjem u sportskom klubu Partizan.

"Kada sam uhapšen saznao sam da sam u Hrvatskoj osuđen i da sam na interpolovoj poternici", rekao je on navodeći da je Medunića poznavao i da je u Medaku bio u junu 1991. godine i da se tamo zadržao dva ili tri dana.

Optuženi Mirko Marunić negirao je krivicu navodeći da o događaju koji mu se stavlja na teret ne zna ništa i da oštećenog Medunića ne poznaje.

On je naveo da je u Medaku kao teritorijalac bio na položajima ali da je u prvoj polovini septembra kada se zločin dogodio sa maloletnim detetom bio kod tetke u Beogradu.

Pred Županijskim sudom u Gospiću vođen je krivični postupak u odustvu protiv njih, gde su 1996. godine Lazić, Đaković i Konjević pravosnažno su osuđeni su na po osam godina zatvora, a Vujnović i Marunić na zatvorske kazne od po šest godina.

Slučaj Medak je hrvatsko pravosuđe ustupilo Tužilaštvu za ratne zločine Srbije na osnovu Sporazuma o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina iz 2006. godine.