Šta može gola i hladna istina u sudaru sa blistavom lepotom laži?

Danas kada mi svako jutro počinje odlaskom na sajt Kurira da pročitam najnovije laži o sebi, kada ni moji roditelji nisu ostavljeni na miru, ako me pitate da li bih neke stvari uradio drugačije moj odgovor je ne. I dalje smatram da su velika ulaganja u zaštitu životne sredine jedini način da postanemo civilizovano i zdravo društvo, i dalje mislim da subvencionisanje reciklažne industrije donosi na hiljade novih radnih mesta, da je edukacija gradjana ključna za čistiju i lepšu Srbiju, da je izgradnja naselja Stepa Stepanović bila spas za domaće gradjevince, da je konverzija zemljišta jedini fer način da se isprave nepravde iz prošlosti… Koliko sam u svojim nastojanjima bio uspešan vreme će pokazati, ali garantujem da zle namere nije bilo.

Svedoci smo da se moje ime poslednjih mesec dana pojavljuje u najnegativnijem mogućem kontekstu u jednom tabloidu (radi se o Kuriru naravno), koji, i laiku nakon jednog čitanja postaje jasno, predstavlja udarnu pesnicu nove vlasti. U tom tabloidu sam ja predstavljen kao bahati, prebogati političar koji se razbacuje državnim parama trudeći se da usput zbrine i članove svoje porodice. Svakodnevno se najavljuje moje hapšenje. Čak su mi i kaznu odredili. Činjenica da poslednje tri nedelje nije postojao broj Kurira bez moje fotografije na naslovnoj strani najbolje govori o kakvoj se agresivnoj kampanji radi.

Na početku sam odlučio da sve to demantujem. To sam i radio dok se nisam uverio u istinitost tvrdnje Duška Radovića da je demanti kao kad sa vrha Beogradjanke prospete jastuk pun perja pa onda skupljate perce po perce. Onda sam odlučio da ih tužim. Tužio sam Kurir iako sam znao da će u najboljem slučaju parnice biti gotove za dve godine kada se ni sami autori tekstova neće sećati o čemu su pisali.

Sada tražim samo jedno – da se sve ispita. Hoću da neko od nadležnih lepo uzme poslednjih 30 brojeva Kurira i istraži svaku rečenicu napisanu o meni. Da lepo vidimo da li je Dulić državnim parama hranio lavove u zoološkom vrtu, da li Dulić ima kolekciju satova od sto hiljada eura, da li je plaćao uvoz starih akumulatora, da li ima svoju firmu u Sloveniji, da li je i koliko zadužio zemlju, da li je budžetski novac davao medijima da pišu lepo o njemu, da li se bahatio po Sen Tropeu… Na kraju tražim da se uporedi moja imovina od dana kada sam preuzeo državnu funkciju sa onom danas. Spreman sam da saradjujem u ovakvoj istrazi i neće mi biti teško da svaki dan idem u policiju i dajem izjave. Jedino što molim je da javnost redovno bude informisana o toku i ishodu procesa.

Odgovor zašto sve to do sada nije uradjeno nemam, ali ga naslućujem. Istraga o navedenim stvarima trajala bi nepun dan, nakon čega bi obesmislila sve bombastične naslove i nesrećno sklepane tekstove . Složićete se da to nije u interesu ni autorima tekstova, a još manje njihovim naručiocima. Istine radi, od početka ove kampanje samo jednom sam bio u policiji i to da bih kao gradjanin dao izjavu u predistražnom postupku o ugovoru izmedju Fonda za zaštitu životne sredine i jedne medijske kuće. Nakon toga me niko ni za šta nije zvao. Ako verujete Kuriru već je trebalo da budem u zatvoru i odradjujem kaznu izmedju osam i dvanaest godina. (Usput, oni su takodje,po istom ugovoru, koristili sredstva Fonda i, potpuno fer, uradili projekat korektno kao i svi drugi mediji)

Da ne bude zabune, ništa ne zameram novinarima Kurira. Iako učestvuju u ispisivanju istorije novinarskog beščašća ubedjen sam da to rade nevoljno, čuvajući svoja radna mesta. Ne zameram ništa ni vlasnicima tog lista. Danas sam im ja na tapetu, sutra će biti neko drugi, prekosutra treći. Važno je samo da se dobro plaća jer oni od toga žive. Više od svega razočaran sam svojim kolegama iz drugih stranaka, koji svesno plasirane laži o meni i mojoj porodici koriste kao oružje političke borbe. E to je nešto što od mene nikada nisu doživeli, a obećavam i da neće. Na primer, nemoguće je da koleginica Verica Kalanović sa kojom sam četiri godine bar dva puta nedeljno sedeo za istim stolom i negovao divno prijateljstvo, ne zna da li na ruci imam sat od 50 hiljada eura ili deset hiljada dinara. Ako stvarno misli da imam sat vrednosti stana u Beogradu, zašto je čekala četiri godine da me pita „odakle ti pare“ i „da li si normalan“, kao što je iščudjavajući se nedavno izjavila u jednom intervjuu.

Ostaje ključno pitanje: ko je ustvari stajao iza ovog feljtona laži i besčašća? Za odgovor je uvek važno pogledati ko bi imao interes od moje diskreditacije. Meni se odgovor nametnuo sam. Ovo je bila politička odmazda zarad finansijskog interesa jako moćnih i opasnih ljudi. U svome mandatu sam se zakonima i odlukama uplitao u ogromne interese štiteći javni interes. Kolika je šteta naneta nekima koji su zbog Zakona o planiranju i izgradnji ostali bez planiranih prihoda vrednih stotine miliona evra za gradjevinsko zemljište koje su hteli da uzmu u vlasništvo bez dinara nadoknade državi. Ili gubitka stotina miliona evra koji su pretrpeli mnogi koji su zbog stotina hiljada kvadrata državne stanogradnje ispod tržišne cene ostali bez planiranih enormnih profita. Ili oni kojima smo zabranili nelegalnu gradnju, uredili urbanističkim i prostornim planovima pravila igre... Danas kada iz Vlade dolaze najave da se obustavljaju projekti državne stanogradnje ili ukida konverzija uz nakanadu, jasno je da je više nego korisna lična diskreditacija autora prethodnog zakona i njegova politička imobilizacija za bilo kakvu raspravu. Moja stranka će se tome suprostaviti. Nadam se da će slično uraditi i mnoge vladajuće stranke. Jesam da se uspostavi funkcionalniji model konverzije, ali ću uvek biti protiv toga da se zemljište da u vlasništvo bez naknade.

Na kraju, cela ova hajka na mene, iako bolna, izrodila je i par dobrih stvari. Shvatio sam ko su mi prijatelji na koje mogu uvek da računam, a ko su oni što su to bili samo dok sam mogao da ih primam u velikom kabinetu zgrade Vlade. Hvala mojoj porodici što ni kriva ni dužna sve ovo ćutke trpi, a posebno roditeljima jer su u poznim godinama, nakon divnih i čestitih karijera, doživeli da budu razvlačeni po žutoj štampi. Veliku zahvalnost dugujem i medijima (na sreću radi se o velikoj većini) koji su odbijanjem da učestvuju u hajci na mene jasno poslali poruku o čemu se zapravo radi. Hvala vam, takve stvari se ne zaboravljaju.