Otkud teroristima toliko bogatstvo?

Ništa ne uspeva da funkcioniše na duži rok ako je zasnovano samo na prinudi ili egzaltaciji. Dakle, potreban je novac, jer čak i fundamentalistički fanatici traže platu. Zato je ID pored zverstava, morala da izgradi i sistem sticanja prihoda i vladanja preko njihove distribucije.

Procene su da ta “država” vlada nad sredstvima vrednim 2 hiljade milijardi i da njen godišnji dohodak iznosi nekih 2,9 milijardi dolara. Reč je o prostoru veličine Velike Britanije, ali sa brojem stanovnika manjim od Londona.

U pitanju je ekonomija koja tradicionalno posluje gotovim novcem tako da bi finansijske sankcije imale manji uticaj nego drugde. Računa se da stanovništvo preživljava sa 115 dolara mesečno prihoda po porodici, a da strani pripadnici ID imaju plate koje su između 550 i 700 dolara mesečno. Sa tim primanjima oni čine višu klasu.

Jedan od sagovornika Fajnenšl tajmsa (preko Skajpa) iz Sirije tvrdi da je izobilje od pre dve godine, kada su radnje bile pune robe, a džihadisti vozili super terence, nepovratno prošlo. Cene svih vrsta robe određuju vojne uprave, pa zato jeftine robe nema na tezgama već se prodaje ispod ruke za veće iznose. Zbivanja su već iznedrila doskočicu razočaranih pristalica: “Jesam Salafit, ali nisam budala”.

Prihodi Islamske države, ako se izuzmu iznosi poreza i otimanja od banaka, pune se iz sledećih izvora: od nafte (38 odsto), prirodnog gasa (17 odsto), otmica i otkupa (12 odsto), fosfata (10 odsto), cementa (10 odsto), žitarica (7 odsto), donacija (4 odsto) i zaplena (2 odsto).

Porezi i nameti

Postoji osnovni porez na sva dobra, zatim na sve bankarske transakcije kao i na prihode telekomunikacionih kompanija, sledi porez od 5 odsto na plate (za zdravstvo i ostale oblike socijalne sigurnosti), taksa na kamione od 200 dolara godišnje, zatim ulazna taksa od 800 dolara za kamione koji prelaze iračko-sirijsku granicu, taksa od 20 do 50 odsto vrednosti na prodaju arheoloških predmeta, na uhvaćenu švercovanu robu naplaćuje se kazna od 25 odsto vrednosti posle čega se njom može legalno trgovati.

I na kraju, tu je posebna taksa/“zaštita” (protection payment) koju plaćaju nemuslimani koji žive na teritoriji ID. Svako je slobodan da pokrene svoju delatnost, s tim što na kraju godine plaća 2,5 odsto poreza na ukupan promet. Uz velika ograđivanja, studija “Ekonomija zasnovana na terorističkom finansiranju” procenjuje ove prihode na oko 360 miliona dolara godišnje. Rand Corporation, međutim, procenjuje ih na 500 miliona dolara.

Napadi na banke

Prilikom okupiranja Mosula iz trezora ekspoziture Iračke centralne banke u tom gradu “nacionalizovano” je 425 miliona, odnosno zajedno sa pražnjenjem privatnih sefova ukupno 760 miliona dolara. Tom prilikom je obećano da će zaplenjeni novac poslužiti kao podloga za novi Zlatni irački dinar, ali se ta tvdnja istopila zajedno sa novcem. Na isti način su orobljene i ostale javne banke, dok su privatne banke “slobodne da posluju” uz taksu od 20 dolara na svaku transakciju i prinudu da investiraju gde im vlast kaže. Važi pravilo: “plaćaj, ne uznemiravaj ih i ostaviće te na miru”. U opticaju su tri vrste novca – sirijski, irački i dolar (američki). Međutim, vlasti favorizuju naplatu u zlatu, dajući 10 odsto popusta.

Nafta i gas

Irak je četvrti u svetu po procenjenim rezervama nafte, međutim, na teritoriji ID se nalazi samo 10 odsto tog bogatstva i to pretežno u području Mosula. Da kojim slučajem džihadisti pokušaju da otmu više, brzo bi nestali sa lica zemlje. Kompanija Hallyburton i država koja joj je na usluzi ne praštaju onima koji im previše ugroze interese. Iz Iraka se ID-nafta transportuje u Siriju, pa zatim zajedno sa sirijskom u Tursku, najvećim delom u naftni terminal Čejhan, gde se “pere” mešanjem sa naftom legalno kupljenom na tržištu. Nije Turska jedina, kupaca ima i iz Jordana, pa i Irana, odnosno odasvud iz susedstva.

Zainteresovani su, jer se ID-nafta prodaje za približno trećinu berzanske cene. Najviše se eksploatiše u Siriji (60 odsto njene nafte); ukupni naftni potencijal Sirije je 400 hiljada barela na dan, ali eksploatacija realno ne prelazi više od 40 do 60 hiljada barela. Izvori i rafinerije nafte su državni, ali je transport u privatnim rukama. Ovaj naftni “autlet” ima prosečni prihod od 1 do 1,5 miliona dolara dnevno, odnosno jednu desetinu onoga što vojni komentator Miroslav Lazanski tvrdi. Ukupan godišnji prihod se otuda računa na 350 do 450 miliona dolara.

Irak je u istoriju ušao kao najveći obrazovni i trgovački arapski centar, a u literaturu i film preko klasičnog romana “Bagdadski lopov” Ahmeda Abdulaha. Kombinacija tih karakteristika objašnjava kako je moguće švercovati tolike količine. Naime, bilo je moguće dok Putin na sastanku G 20 nije pokazao snimke beskrajnih kolona cisterni uz primedbu da na sastanku sede predstavnici zemalja koje švercom i donacijama pomažu ID.

Samo tri dana kasnije naredio je da se bombarduju kolone cisterni, što će nesumnjivo desetkovati prihode džihadista. Interesi Rusije nalažu joj da se ozbiljno razračunava sa ID iz dva razloga: a) da bi sačuvala baze u Asadovoj Siriji iz kojih ima uvid u celi Mediteran i b) zbog svog muslimanskog dela Zakavkazja gde ID ima brojne i okrutne simpatizere.

Prirodni gas se koristi u domaće svrhe, ponajviše u termoelektranama, ali se onda švercuje struja, čak i ljutim neprijateljima u Damasku, ili Kurdima, samo ako uredno plaćaju. Paradoks je da Damask šalje plate zaposlenima u elektranama na teritoriji ID, jer kao time demonstira svoj suverenitet i vlasništvo. Trgovina u tom regionu jača je od logike, granica i ideologije. U protekle dve godine šverc nafte je utrostručen, mobilnih telefona upetostručen, dok je ilegalni promet cigaretama osam, a lekova čak deset puta veći.

Otmice i otkupi

Budući da je ova delatnost četvrta po doprinosu ukupnim prihodima ID, očito je da se ne radi samo o političkom i verskom nasilju nego i o načinu privređivanja. Thomson Reuters Commodities analitičari procenjuju da se čak 12 odsto neporeskih prihoda ID formira od otmica i ucena. Vrlo je teško prihvatiti, ali i pobiti tu tvrdnju. Zna se da pripadnici ID od Libije i Nigerije do Iraka i Sirije kidnapuju strance. Šveđani su se nedavno pohvalili kako su za oslobađanje jednog svog tehničara platili samo 70.000 dolara, dok ostali ćute, pa se ne zna koliko drugi plaćaju i koliki je obim tog posla. Svašta u tome ima.

Recimo, za oslobađanje američkog novinara Džemsa Folija, tražena je milionska suma. Navodno je porodica platila, ali novac nikada nije stigao do kidnepera, pa je novinar – zaklan. To ritualno klanje talaca je takođe u funkciji privređivanja. Prvo, jer postaje jasno da se kidneperi ne šale. Drugo, time se podiže cena otkupa. I treće, strah ubrzava rokove plaćanja.

Donacije

Slična je storija i sa donacijama koje pretežno stižu iz bogatih arapskih zemalja. Taj izvor bi se mogao posmatrati kao greenfield investicija. Na startu je samo iz Katara (u prve dve godine) stiglo tri milijarde dolara, a zna se da su bili izdašni i Kuvajt i Saudijska Arabija. Danas po toj osnovi stiže svega oko 70 miliona dolara godišnje u kešu uz dosta savremenog naoružanja. Ujedinjene nacije su 2014. na crnu listu stavile šest osoba iz Kuvajta koje su slanjem novca i oružja pomagale ID.

Tvrdi se da se Abu Džafar al Sabavi, bivši “ministar finansija” ID prekvalifikovao u vrlo veštog fundraisera. Jednom je na aerodromu u Kuvajtu uhvaćen sa 14 miliona dolara u kešu i učtivo zamoljen da ubuduće ne nosi gotovinu. Odgovorio je da je na bio prinuđen, jer “nevernici” njegovoj “NVO” oduzimaju poslat novac ako se šalje preko banaka.

Industrija, rudarstvo i poljoprivreda

Područje koje drži ID u Iraku bogato je fosfatima od kojih je Irak pre raspada prihodovao oko 800 miliona dolara godišnje, ali su smanjena proizvodnja i niske cene zbog sankcija svele prihode na 300 miliona dolara. Kako u Iraku, tako i u Siriji glavne cementare nalaze se na području koje drži ID. I cement se mora prodavati upola cene kako bi neko pristao da ga kupi uprkos zabranama i teškoćama.

Svejedno prihodi dostižu 290 miliona dolara godišnje. Provincije Nineveh i Salahedin spadaju u najplodnije delove regiona. Pritom su džihadisti osvajajući ta područja zaplenili u silosima preko milion tona žitarica. Računa se da je ta količina unovčena za oko 120 miliona dolara, a da redovni godišnji viškovi prodavani na crnom tržištu donose Islamskoj državi oko 200 miliona dolara. Dok cene u izvozu neprekidno padaju, dotle cene na domaćem, takođe crnom tržištu rastu, jer žitarica i brašna, čije cene određuje ID, ima samo u nedovoljnim količinama, a u neograničnim jedino kod crnoberzijanaca.

Iako je Islamska država virtualna, ona je u stanju da vodi administraciju, da održava civilne i vojne funkcije, da održava i gradi puteve, škole, bolnice, da obezbeđuje struju, vodu i druge ključne potrebe. Haotično, ali ipak na nivou koji zadovoljava potrebe stanovništva.

Propaganda kojoj smo podvrgnuti stvara nam sliku totalnog haosa, tako da je čak i američki predsednik Obama samo dan pre masakra u Parizu definisao ID kao “otpisanu”. Još je pruski vojni genije Klauzevic napisao da je dobar deo obaveštajnih podataka kontradiktoran, a još veći deo lažan, kako bi bio po volji onoga kome je namenjen. Malo koga je iznenadio nedavni skandal da su u američkom generalštabu krojili lažne izveštaje.

ID je bez ikakve odstupnice teroristička tvorevina, pa joj je i ekonomija takva. Dobrim delom se zasniva na krijumčarenju, kidnapovanju, ucenama, otimačini, trgovini drogom i beskrupuloznom eliminisanju konkurenata.

Reklo bi se da svetska konfrontacija sa njom ulazi u energičniju fazu. Pritom ne mislim na jednoglasno usvajanje francuske rezolucije protiv terorizma u Savetu bezbednosti, jer to je četrnaesta takva rezolucija od devedesetih godina, nego na bombardovanje naftnih postrojenja i transporta, na presecanje kanala za izvoz iz ID, na ozbiljniju kontrolu tokova novca koji se obrće oko ID, na opštu osudu ponašanja džihadista. U italijanskoj ozbiljnoj TV emisiji iznet je podatak da su pre neki dan pljačkaši sa fantomkama na glavama upali u banku u predgrađu Torina vičući: “Nismo ID, ovo je samo pljačka banke” - dakle, niče nova vrsta galgen humora.