Ne pune fond, dobijaju penziju

Ma koliko ova vest, koju je „Politika” ekskluzivno objavila pre neki dan, zasmetala onima koji bi u svemu da imaju čist račun, pa i sa crkvom, pogotovo ako ih to „bije” po džepu, državna pomoć crkvenim „službenicima” nije nova stvar. Država je i do pre par godina pomagala sveštena lica i verske službenike upravo sa 50 odsto u refundiranju doprinosa, ali je u jednom času to stalo, a verske zajednice nisu imale dovoljno para da same uplaćuju doprinose zbog visokih osnovica. Otuda i predlog o izmenama Zakona o doprinosima.

Zašto se, ako je ovo „već viđeno”, u javnosti podigla tolika halabuka? Da li zbog našeg kratkog pamćenja ili zato što većini bode oči činjenica da sveštenici ni danas nemaju fiskalne kase i račune, ne plaćaju PDV niti se znaju njihove tarife.

Treba im, dakle, ako hoće pare iz budžeta, uvesti fiskalnu kasu, naterati ih na uplatu pazara i plaćanje doprinosa, što bi ih dovelo u situaciju da dele sudbinu (ne)zaposlenog naroda. Konačno to je i njihova svetovna misija.

Dobro je, s jedne strane da država pomaže svojim građanima koje god oni „fele” bili, a posebno ako su siromašni, stari, pa čak i ako se brinu o duhovnosti i veri njenih građana, jer ako je država u nekom trenutku mogla da oduzme toliku imovinu crkvi, lišavajući je visokih prihoda, od 1945, pa do danas, onda je pošteno da njenim „službenicima” obezbedi bar dostojanstvenu starost.

U pitanju nisu velike pare, ali sve jeste pitanje principa. Da li, recimo, ateiste neko pita, kao poreske obveznike, da li bi da finansiraju 30 vladinih agencija koje koštaju više od 70 miliona evra, nevladine organizacije, grupe građana... pa i sveštena lica koja nemaju para za penziono i invalidsko osiguranje? A onda vidite popa sa pomoćnikom kako izlazi iz džipa.

Kako pomiriti ono što vidimo i što bi, iz čisto humanih razloga, mogli da „progutamo” plaćajući im doprinose za PIO?

Iz samo jednog jedinog jednostavnog razloga – ova država i njena administracija ne rade svoj posao valjano. Država, najpre, privatizacijom proda firme ne pitajući kome i za koje pare, a kada radnici izađu na ulice, jer ih je novi gazda lišio osnovnih i civilizacijskih prava, penzionog doprinosa, ona se maši budžeta i – popuni rupu u stažu.

I dok jedni misle da je ideja o državnoj pomoći crkvama i verskim zajednicama dobar predizborni marketing, jer broj sveštenih koji bi mogao da izađe na izbore nije zanemarljiv, drugi s pravom kažu da iz penzijskog fonda može da se finansira samo onaj koji učestvuje u njegovom punjenju. Tim pre što je kasa poluprazna, pa se iz budžeta penzije dotiraju s 46 odsto.