Kelebija ponovo diše: Kamioni više ne guše selo, a kuće se sve teže nalaze

A kako i ne bi bili zahvalni kada im kuće vi&scaron;e ne pucaju zbog prekomernog saobraćaja, niti im vi&scaron;ekilometarske kolone kamiona blokiraju selo. O većoj bezbednosti i čistijem okruženju da i ne govorimo. Jer uzalud su im bile obližnje &scaron;ume kada kiseonik nije mogao da se probije kroz gotovo neprekidan zid teretnjaka u oba smera.&quot;Onda je usledila korona, posle koje vi&scaron;e ne možete da pronađete kuću na prodaju. &Scaron;irimo se brže nego &scaron;to smo očekivali&quot;, kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Tihomir Milo&scaron;ev, me&scaron;tanin koji se već dve decenije aktivno bavi životom sela i stalno je na raspolaganju sugrađanima.&quot;Imamo dobru komunikaciju sa građanima, kao i Fejsbuk stranicu sela na kojoj redovno objavljujemo važne informacije&quot;, dodaje Milo&scaron;ev.Poljoprivreda je i dalje važan oslonac Kelebije&quot;Kod nas je veoma razvijeno stočarstvo i imamo veliki broj farmi svinja. Mislim da smo po uzgoju sada jači i od Mačvanskog okruga. Osim ratarstva, dosta ljudi bavi se i povrtarstvom&quot;, obja&scaron;njava Milo&scaron;ev.Zgrada Mesne zajednice, ispred koje se trenutno rekonstrui&scaron;e plato, postala je jedno od glavnih mesta okupljanja stanovnika Kelebije. Posebno utorkom i četvrtkom, kada me&scaron;tani svraćaju do kancelarije, popiju kafu sa sekretarkom Tanjom Kropai Evetović i ukažu joj na probleme u selu.&quot;Ostalim danima radim kao sekretar gradske Mesne zajednice &quot;Gat&quot; i mogu da kažem da tamo imam manje obaveza. U gradu ljudi imaju uređenu infrastrukturu, pa nemaju toliko potrebe da dolaze kod nas, osim kada prijavljuju neke manje probleme. Na Kelebiji imam znatno vi&scaron;e posla, ljudi če&scaron;će zovu i dolaze. Jednom mesečno posećuje nas i ombudsman&quot;, priča Kropai Evetović.Milo&scaron;ev dodaje da se jednom mesečno održavaju i sastanci sa predstavnicima pogranične policije, kao i da Mesna zajednica ima dobru saradnju sa Gradom Suboticom, komunalnim preduzećima, policijom i Crvenim krstom.&quot;Najveći problem je to &scaron;to nemamo kanalizaciju, dok je svega stotinak domaćinstava priključeno na gradski vodovod. Ostali koriste sopstvene bunare. Kelebija je najvi&scaron;a tačka na teritoriji grada i potrebno nam je nekoliko podstanica&quot;, kaže predsednik Saveta Mesne zajednice.Ipak, ističe da je život u selu danas znatno bolji nego u vreme njegove mladosti.&quot;Skoro sve ulice su asfaltirane, a autobuske polaske ka gradu imamo na svakih sat vremena. Ranije ih je bilo svega četiri ili pet dnevno&quot;, navodi Milo&scaron;ev.Veliki rat podelio i državu i KelebijuO istoriji Kelebije nema mnogo pouzdano potvrđenih podataka, na &scaron;ta su nas odmah upozorili sagovornici iz Mesne zajednice. Sa izvesnom sigurno&scaron;ću zna se jedino da se mesto prvi put u pisanim izvorima pominje 1297. godine.Prema jednoj teoriji, naziv Kelebija potiče od staroturske reči &quot;dželap&quot; ili &quot;kelap&quot;, dok se prema drugoj vezuje za prezime nekada&scaron;njeg veleposednika.Oko pet i po kilometara vazdu&scaron;nom linijom severno od centra sela nalazi se mađarska Kelebija, sa ne&scaron;to vi&scaron;e od 2.000 stanovnika. Dva mesta nekada su činila jednu celinu, sve do kraja Prvog svetskog rata i uspostavljanja nove državne granice.Satelitski snimci i danas pokazuju da se između dva naselja, usred guste &scaron;ume i gotovo na pola puta, nalazi prostor koji je pre jednog veka mogao da bude deo nekada&scaron;nje zajedničke naseobine.Žute table koje označavaju izlazak iz Subotice i ulazak u Kelebiju gotovo su spojene, pa se grad i selo praktično naslanjaju jedno na drugo. To me&scaron;tanima donosi brojne prednosti, ali i određene nedostatke.Prednost je to &scaron;to stanovnici Kelebije do posla stižu brže nego žitelji pojedinih delova Subotice. S druge strane, blizina grada jedan je od razloga zbog kojih u selu te&scaron;ko opstaju udruženja, klubovi i lokalne manifestacije.Tanja Kropai Evetović kao najveće prednosti života na Kelebiji ističe blizinu &scaron;ume, čistiji vazduh i mir koji u gradu nije lako pronaći.&quot;Neverovatno je, ali mi nemamo čak ni kafanu&quot;, kaže Milo&scaron;ev. &quot;Ipak, imamo sve &scaron;to je potrebno za svakodnevni život: prodavnicu, &scaron;kolu do četvrtog razreda, vrtić, ambulantu i po&scaron;tu.&quot;Atar Kelebije podeljen je na plodnu crnicu i peskovito-&scaron;umski deo. Nekada je ovo mesto bilo poznato kao snažan voćarski kraj, dok su danas od te tradicije ostali tek tragovi i poneka plantaža jabuka.Na Kelebiji danas živi oko 2.000 ljudi, uglavnom starosedelaca. Ipak, kako kažu sagovornici, međusobno druženje vi&scaron;e nije intenzivno kao nekada.&quot;Na&scaron;i dedovi bili su u odličnim odnosima, očevi u dobrim, mi smo u korektnim, a na&scaron;a deca su ostala na &quot;zdravo&quot;. Zato se nedeljom na fudbalskoj utakmici okupi između 200 i 300 ljudi iz sela, mada je i to malo. Poenta je da se družimo&quot;, kaže Milo&scaron;ev.Bilo je vi&scaron;e poku&scaron;aja da se pokrenu različite aktivnosti, ali se većina nije održala. Izuzetak je Fudbalski klub &quot;Kelebijska &scaron;uma&quot;, osnovan 2022. godine, koji se takmiči u Područnoj ligi.&quot;Prve godine bili smo prvaci Gradske lige, a pro&scaron;le godine osvojili smo i Gradski kup&quot;, ponosno ističe Milo&scaron;ev.Od FK &quot;Graničar&quot;, koji trenutno miruje, preuzeli su livadu sa dva gola, a potom je pretvorili u pravi fudbalski teren sa sistemom za navodnjavanje.Kada kaže da voli svoje selo i njegove stanovnike, nije mu te&scaron;ko poverovati.&quot;Video sam da mogu da pomognem mestu i to je jedini razlog zbog kojeg sam prihvatio ovu funkciju&quot;, ističe Milo&scaron;ev.Tanja Kropai Evetović, s druge strane, kao najveće prednosti života na Kelebiji u odnosu na grad ponovo izdvaja blizinu &scaron;ume, čist vazduh i mirniji način života.

Kelebija ponovo diše: Kamioni više ne guše selo, a kuće se sve teže nalaze

1 Komentari

B92 na društvenim mrežama