Kelebija ponovo diše: Kamioni više ne guše selo, a kuće se sve teže nalaze

A kako i ne bi bili zahvalni kada im kuće više ne pucaju zbog prekomernog saobraćaja, niti im višekilometarske kolone kamiona blokiraju selo. O većoj bezbednosti i čistijem okruženju da i ne govorimo. Jer uzalud su im bile obližnje šume kada kiseonik nije mogao da se probije kroz gotovo neprekidan zid teretnjaka u oba smera.

"Onda je usledila korona, posle koje više ne možete da pronađete kuću na prodaju. Širimo se brže nego što smo očekivali", kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Tihomir Milošev, meštanin koji se već dve decenije aktivno bavi životom sela i stalno je na raspolaganju sugrađanima.

"Imamo dobru komunikaciju sa građanima, kao i Fejsbuk stranicu sela na kojoj redovno objavljujemo važne informacije", dodaje Milošev.

Poljoprivreda je i dalje važan oslonac Kelebije

"Kod nas je veoma razvijeno stočarstvo i imamo veliki broj farmi svinja. Mislim da smo po uzgoju sada jači i od Mačvanskog okruga. Osim ratarstva, dosta ljudi bavi se i povrtarstvom", objašnjava Milošev.

Zgrada Mesne zajednice, ispred koje se trenutno rekonstruiše plato, postala je jedno od glavnih mesta okupljanja stanovnika Kelebije. Posebno utorkom i četvrtkom, kada meštani svraćaju do kancelarije, popiju kafu sa sekretarkom Tanjom Kropai Evetović i ukažu joj na probleme u selu.

"Ostalim danima radim kao sekretar gradske Mesne zajednice "Gat" i mogu da kažem da tamo imam manje obaveza. U gradu ljudi imaju uređenu infrastrukturu, pa nemaju toliko potrebe da dolaze kod nas, osim kada prijavljuju neke manje probleme. Na Kelebiji imam znatno više posla, ljudi češće zovu i dolaze. Jednom mesečno posećuje nas i ombudsman", priča Kropai Evetović.

Milošev dodaje da se jednom mesečno održavaju i sastanci sa predstavnicima pogranične policije, kao i da Mesna zajednica ima dobru saradnju sa Gradom Suboticom, komunalnim preduzećima, policijom i Crvenim krstom.

"Najveći problem je to što nemamo kanalizaciju, dok je svega stotinak domaćinstava priključeno na gradski vodovod. Ostali koriste sopstvene bunare. Kelebija je najviša tačka na teritoriji grada i potrebno nam je nekoliko podstanica", kaže predsednik Saveta Mesne zajednice.

Ipak, ističe da je život u selu danas znatno bolji nego u vreme njegove mladosti.

"Skoro sve ulice su asfaltirane, a autobuske polaske ka gradu imamo na svakih sat vremena. Ranije ih je bilo svega četiri ili pet dnevno", navodi Milošev.

Veliki rat podelio i državu i Kelebiju

O istoriji Kelebije nema mnogo pouzdano potvrđenih podataka, na šta su nas odmah upozorili sagovornici iz Mesne zajednice. Sa izvesnom sigurnošću zna se jedino da se mesto prvi put u pisanim izvorima pominje 1297. godine.

Prema jednoj teoriji, naziv Kelebija potiče od staroturske reči "dželap" ili "kelap", dok se prema drugoj vezuje za prezime nekadašnjeg veleposednika.

Oko pet i po kilometara vazdušnom linijom severno od centra sela nalazi se mađarska Kelebija, sa nešto više od 2.000 stanovnika. Dva mesta nekada su činila jednu celinu, sve do kraja Prvog svetskog rata i uspostavljanja nove državne granice.

Satelitski snimci i danas pokazuju da se između dva naselja, usred guste šume i gotovo na pola puta, nalazi prostor koji je pre jednog veka mogao da bude deo nekadašnje zajedničke naseobine.

Žute table koje označavaju izlazak iz Subotice i ulazak u Kelebiju gotovo su spojene, pa se grad i selo praktično naslanjaju jedno na drugo. To meštanima donosi brojne prednosti, ali i određene nedostatke.

Prednost je to što stanovnici Kelebije do posla stižu brže nego žitelji pojedinih delova Subotice. S druge strane, blizina grada jedan je od razloga zbog kojih u selu teško opstaju udruženja, klubovi i lokalne manifestacije.

Tanja Kropai Evetović kao najveće prednosti života na Kelebiji ističe blizinu šume, čistiji vazduh i mir koji u gradu nije lako pronaći.

"Neverovatno je, ali mi nemamo čak ni kafanu", kaže Milošev. "Ipak, imamo sve što je potrebno za svakodnevni život: prodavnicu, školu do četvrtog razreda, vrtić, ambulantu i poštu."

Atar Kelebije podeljen je na plodnu crnicu i peskovito-šumski deo. Nekada je ovo mesto bilo poznato kao snažan voćarski kraj, dok su danas od te tradicije ostali tek tragovi i poneka plantaža jabuka.

Na Kelebiji danas živi oko 2.000 ljudi, uglavnom starosedelaca. Ipak, kako kažu sagovornici, međusobno druženje više nije intenzivno kao nekada.

"Naši dedovi bili su u odličnim odnosima, očevi u dobrim, mi smo u korektnim, a naša deca su ostala na "zdravo". Zato se nedeljom na fudbalskoj utakmici okupi između 200 i 300 ljudi iz sela, mada je i to malo. Poenta je da se družimo", kaže Milošev.

Bilo je više pokušaja da se pokrenu različite aktivnosti, ali se većina nije održala. Izuzetak je Fudbalski klub "Kelebijska šuma", osnovan 2022. godine, koji se takmiči u Područnoj ligi.

"Prve godine bili smo prvaci Gradske lige, a prošle godine osvojili smo i Gradski kup", ponosno ističe Milošev.

Od FK "Graničar", koji trenutno miruje, preuzeli su livadu sa dva gola, a potom je pretvorili u pravi fudbalski teren sa sistemom za navodnjavanje.

Kada kaže da voli svoje selo i njegove stanovnike, nije mu teško poverovati.

"Video sam da mogu da pomognem mestu i to je jedini razlog zbog kojeg sam prihvatio ovu funkciju", ističe Milošev.

Tanja Kropai Evetović, s druge strane, kao najveće prednosti života na Kelebiji u odnosu na grad ponovo izdvaja blizinu šume, čist vazduh i mirniji način života.