Nisu to bili Bog zna kakvi mečevi, iako jeste bilo stvarno dobrih na delove, ali nam je vikend u "Čairu" otkrio dosta toga.
Dejvis kup kao takmičenje poznato je svakom Srbinu zbog te famozne 2010. godine kada je četa Bogdana Obradovića podigla čuvenu "salataru" i, možemo reći, potpuno učvrstila tenis na mapi ljubitelja sporta u Srbiji.
A sada, 16 godina kasnije, imamo situaciju da se borimo za opstanak u Svetskoj grupi. I to treću godinu zaredom. Znači, da smo na korak da se sledeće godine nadmećemo sa gigantima kao što su Kazahstan, Dominikana, Maroko, Meksiko, Tunis i tako dalje...
Da li je to realnost koju moramo, ali jednostavno ne uspevamo da prihvatimo? Ili ipak možemo više da očekujemo od reprezentacije koja ima tri Top 100 igrača – i to ako ne računamo Novaka?
Iskren da budem, nisam siguran koji je tačan odgovor na ovo pitanje i da li ga ima, ali sam siguran u neke stvari koje mi je Dejvis kup otkrio ovog vikenda.
Prva je da Srbija, prosto i jednostavno, generalno ne voli tenis.
Dugo sam bio u stanju poricanja, a možda i deluzije, da nije to baš tako, ali... Naravno, ima ljudi koji baš vole tenis. Ima dosta ljudi koji vole tenis. Ali koliko god da ih ima, to nije dovoljno da prebaci 500-tinak navijača koji su bili u "Čairu" tokom vikenda.
Okej, Litvanija nije neki rival i nije bilo Đokovića, ali kada već toliko kukamo da tenis nije dovoljno popularan jer gotovo nikad nemamo priliku da ga gledamo u Srbiji, onda je, valjda, red da iskoristimo tu priliku kada nam se ukaže?
I nije kao da se igrao neki Fjučers iz najniže kategorije, već su na terenu bili drugi i treći najbolji teniser Srbije – obojica u Top 100 – a zatim smo gledali i našeg najboljeg dublaša, a potom i najperspektivnijeg tinejdžera kojeg trenutno imamo.
Pun "Čair" nisam očekivao ni u najluđim snovima, ali 2-3 hiljade ljudi barem... Ne znam, možda je do mene.
Ali, nije sve tako crno! Pored lepog vremena u Nišu tokom čitavog vikenda, lepo je videti još jednom ovu ekipu na okupu, slično kao i prošle godine, a i konačno da su se neke stvari iskristalisale.
Vođa ove ekipe je Miomir Kecmanović, glavni za dubl je Stefan Latinović, rame uz rame po kvalitetu sa Mišom je Hamad Međedović, a prvi u redu je Ognjen Milić.
Atmosfera je dobra, hemija se gradi, a ekipa deluje kao da je stvarno – ekipa.
Možda ne ekipa koja će da osvoji Dejvis kup, barem ne u ovom trenutku, ali definitivno neko za koga je prijatno navijati. Bez nepotrebne drame i bilo čega sličnog. Svi za jednog i jedan za sve. Ta ekipa.
Međutim, ovim momcima je potreba podrška, bilo da igraju u Beogradu, Nišu ili Kraljevu.
Kao što je Novak i sam rekao u nekoliko navrata, uspeh u Dejvis kupu 2010. je bio jedan od ključnih faktora da 2011. odigra jednu od najboljih sezona ne samo u svojoj karijeri, već i u tenisu generalno, dok su odmah posle "salatare" i Troicki i Tipsarević zablistali i bili 12, odnosno osmi.
Na kraju krajeva, treba se pomiriti sa realnošću. Tu smo, gde smo i to nam je, što nam je. Na igračima je da pobeđuju, a na nama – u ovoj situaciji navijačima i ljubiteljima tenisa – da im u tome pomognemo. A minimum za to je da, kada jednom u nikad vrhunski tenis dođe u Srbiju, mi dođemo da ga gledamo.
Komentari 0
Pogledaj komentare Pošalji komentar