Zaključali su me u Domu invalida FOTO

Subota, dan uoči turnira, idealna je prilika za to, pošto su kvalifikacije završene, a glavni žreb još nije počeo.

Pariz je toliki da će vam i za samo ključne, najpoznatije atrakcije, za to biti potrebno nekoliko dana.

Ti novi, dodatni slobodni dani, kada su u pitanju srpski novinari, pojave se u drugoj nedelji turnira, kada se i broj mečeva drastično smanji, baš kao i obaveze u Bulonjskoj šumi.

Naši predstavnici obično ispadnu posle jednog, dva, u najboljem slučaju tri kola, dok Novak Đoković kao po pravilu ide do kraja.

B92.sport/Milan Tomić

Trenutno je baš teško prognozirati takav scenario, u kojem Novak glatko stiže do završnice, pošto ove sezone igra ispod svog nivoa.

Niti jedan trofej, niti jedno finale, porazi od igrača poput Luke Nardija, Alehandra Tabila, Tomaša Mahača, svakako su zabrinjavajući.

Poslednji u nizu dogodio se od Čeha u petak u Ženevi, da bi se srpski as brzopotezno odlučio da dođe u Pariz i u subotu krene sa pripremama za drugi Grend slem u sezoni.

Trening sa Hamadom Međedovićem bio je zakazan za pola šest popodne. Kolega i ja, mislimo se, idealno, taman prepodne da se iskoristi za kulturno-turističke aktivnosti.

Izbor je najpre pao na Muzej Oranžerije, ali pošto je gužva bila prevelika, odlučeno je da se prošeta do Doma Invalida.

B92.sport/Milan Tomić

Tu zapravo nastaje drama. Šalim se, možda i preterujemo, ali od čitave situacije nije nam bilo svejedno.

Prvi ulaz, pored kojeg smo prošli, nije bio za posetioce, drugi iz avenije Turvil, gde se, tvrdi kolega, nekada ulazilo, bio je zatvoren, tako da je moralo da se kruži oko celog kompleksa.

A onda, "kobna" greška. Učinilo nam se da bismo čitavu proceduru mogli da skratimo tako što ćemo se "uvući" u kompleks, prateći čoveka, očigledno zaposlenog tu, koji je ušao na sporedni ulaz, čije se kapije otvaraju automatski na dugme.

Nekako smo prošli i ušli, verujući da ćemo pedesetak metara dalje slobodno ući u ovaj kompleks izgrađen krajem 17. veka po nalogu kralja Luja XIV.

Koji trenutak kasnije, ostali smo zatečeni. Vrata na koja smo ušli zaključavaju se automatski baš kako se i otključavaju, dok je sa svih strana ograda, a od ulice, razdvaja vas šanac dubok bar pet metara.

B92.sport/Milan Tomić

Ideja da se nešto manja ograda preskoči brzo je pala u vodu, jer mi prosto nismo znali na čijem smo posedu zapravo.

U okolini su razna ministarstva, a pored jednog ovakvog mesta, Vojnog muzeja, dobro smo se zamislili da ovo nije zapravo Ministarstvo odbrane Francuske.

Zamislite situaciju u kojoj dvojica novinara idu levo-desno, gledaju kako da preskače ogradu i rade ostale nebuloze i to unutar poseda jedne takve institucije.

Daljih neprijatnosti spasao nas je drugi čovek, kome ništa nije bilo jasno kada nas je video. Vidno zbunjen, možda čak i uplašen, pitao nas je: "Šta vi radite ovde?".

Iako "klimav" sa engleskim, razumeo nas je, a potom i izveo napolje, ne praveći nam nikakve probleme.

B92.sport/Milan Tomić

Mada, kada smo saznali na čijem smo posedu zapravo bili, nije ni čudo što su ozbiljnije nedaće izostale.

Nije to bilo nikakvo ministarstvo, već nekakva pomoćna zgrada Vojno-memorijalnog centra pored palate "Invalida".

Najposećenija znamenitost čitavog kompleksa jeste Napoleonova grobnica, čiji zemni ostaci na ovom mestu počivaju od 1861. godine.

Pored njegovog groba, tačnije sarkofaga, u okolnim prostorijama se nalaze i grobovi njegove braće, Žozefa i Žeroma, kao i sina, Napoleona II, koji je 1940. prevezen iz Beča po zahtevu Adolfa Hitlera, koji je time želeo da pridobije francusku javnost.

Čitav kompleks je svakako impresivan. Prva namena palate bila je zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, dok je kralj imao viziju da ovo bude memorijalni spomenik svim herojima ratova, što je naposletku i postao.