Politika inata

Nemoć srpske politike da artikuliše koliko-toliko pozitivnu, aktivnu strategiju kada je Kosovo u pitanju - belodano se pokazuje i posle kosovskih izbora. Većinski zvanični Beograd i njemu lojalni srpski lideri sa Kosova opredelili su se za bojkot izbora kao sredstvo pritiska na međunarodne faktore od kojih se očekuje da više respektuju srpske interese. Ostalo je nejasno kako bi (opravdani) srpski zahtevi mogli računati na veće uvažavanje ako Srba ne bude u institucijama vlasti.

Predsednik Tadić je upućivanjem poziva kosovskim Srbima da izađu na birališta pokazao da u zvaničnom Beogradu ima i drugačijih razmišljanja o odnosu prema kosovskim izborima. Da na izbore treba izaći i zauzeti mesto u kosovskim institucijama vlasti smatrao je i ministar inostranih poslova Vuk Drašković. Strategija kooperativnosti, međutim, nije prošla. Vladino-crkveni stav da na izbore ne treba izaći prihvatilo je više od 99 odsto kosovskih Srba.

I šta sad? Inače, i po drugim pitanjima, antagonizirane strane na beogradskoj političkoj sceni uzajamno se prozivaju ko treba da reši kvadraturu kosovskog postizbornog kruga. Treba li poslanici sa dve srpske liste iza kojih stoji nekoliko stotina glasača da uđu u parlament, ili ne treba? Zagovornici bojkota kažu da o tome treba da odluče oni koji su ih pozvali da glasaju. Pritom treba imati na umu da, prema ustavnom okviru, Srbi imaju deset zagarantovanih mesta u parlamentu čak i da nije bilo nijedne srpske liste i nijednog glasa. Tadićev poziv da se izađe na izbore nije, zapravo, proizveo nikakav efekat, pa dakle ni negativan. Srpsko biračko telo je praktično u celini prihvatilo ideju o bojkotu kao načinu da se iskaže duboko nezadovoljstvo sadašnjim stanjem na Kosovu. Taj efekat je postignut, ali ostaje pitanje kako se on i da li se, uopšte, može politički kapitalizovati. Na to pitanje, ipak, treba da odgovore oni koji su preporučili bojkot. Ako nema odgovora na to pitanje, onda se potvrđuje da je bojkot bio više inat, nego racionalna, osmišljena politika.