Svi trče u mrak

Nije baš pohvalno, ali nužda, velika ili mala, menja dobre navike ljudi, iako su Indusi odavno smislili kako sve može da se obavi kulturno i fino bez svedoka

„Znam da sam u neprilici kada šetam ulicama Njujorka, konstantno se pitajući gde ću zastati sledeći put i koliko još dugo mogu da izdržim”, davne 1930. godine napisao je Henri Miler u „Crnom proleću”, ukazujući na hroničan nedostatak javnih toaleta u ovom gradu. Slično iskustvo, ako ne kao „glavni glumac”, ono bar kao „nemi posmatrač”, danas možete doživeti na beogradskim ulicama.

Oni koji žele da stanu nakraj spontanom javnom pravljenju barica na ulicama Beograda, posebno kada padne mrak, moraju da znaju da ljudi tako često koriste parkove, stepeništa, haustore, podzemne prolaze i ulaze zgrada za „olakšavanje” zbog činjenice da u gradu javnih toaleta gotovo da i nema. Osim noćnih ptica i egzibicionista, većina ljudi zaista i ne želi da ovu eksplicitnu radnju obavi na javnom mestu.

Neprijatnost, gađenje, šok i ljutnju slučajnih svedoka ovakvih prizora lako je razumeti. Ali je možda još lakše shvatiti, ponekad i iz ličnog iskustva, frustraciju, poniženje i neugodnost ljudi koji su na takav čin prinuđeni. Za beskućnike, ili one koji su se iznenada razboleli, ili ljude koji nemaju auto ni novac da brzo stignu do kuće, problem je još složeniji, naročito noću.

„Pritisnuto” ovim problemom, Ministarstvo za turizam, ugostiteljstvo i usluge je nedavno promovisalo akciju „Sa čistim javnim toaletima u Evropu”, a Bojan Dimitrijević, resorni ministar, najavio opsežnu kontrolu kako javnih, tako i toaleta u srpskim restoranima, hotelima, na železničkim i autobuskim stanicama... Tako će se mnogi naći na teškim mukama, jer iz Ministarstva pored pismenih opomena najavljuju i visoke novčane kazne za sve aljkave „domaćine”.

Pronalazak zlata vredan

Toalet je nezaobilazni deo ljudske istorije. Sve dok je čovek bio lovac, „olakšavao” se gde god mu se to činilo zgodnim. Čim je počeo da živi u kući, sa sobom je u dvorište „doneo” i toalet (kod nas i danas omiljeni „poljski WC”).

Najstariji „sedeći” toaleti (nalik na WC šolje) napravljeni su u Indiji, nekih 2500 godina pre Hrista, a arheološka istraživanja potvrđuju da su slične naprave postojale i u Egiptu (Egipćani su toalete pravili i u piramidama). Stari Rimljani su poznati po svojim kupatilima, a poznato je i da je imperator Vespazijan oko 70. godine nove ere izgradio prve javne „toalete” – to su bile rupe u pločnicima ispod kojih je proticala voda. Kao i mnoga druga civilizacijska dostignuća, mnogi narodi su javne toalete zaboravili čim su Rimljani otišli...

Crno doba razvoja ljudske higijene svakako je srednji vek. Čak je Leonardo da Vinči u svoje vreme predlagao da u svim zgradama od kulturnog značaja budu ugrađena spiralna stepeništa, kako bi se posetiocima onemogućilo da se u njima „olakšavaju”. U celom Londonu su 1358. godine postojala samo četiri javna toaleta, a situacija se donekle popravila kada je Dik Vitington napravio veliki javni toalet (sa po 64 sedišta za muškarce i žene), koji je bio postavljen iznad Temze, tako da je sav „tovar” završavao u reci...

U želji da poprave stanje higijene svojih podanika, vlade mnogih zemalja pokušavale su da ovo pitanje urede zakonskom regulativom. Tako je 1519. godine u Francuskoj donet propis koji obavezuje izgradnju toaleta u svim kućama, a u Parizu je 1824. godine postavljen prvi javni toalet. U Engleskoj je prvi „sanitarni” zakon prošao 1848. godine, a desetak godina kasnije toalet kraljice Viktorije optočen je zlatom. U Indiji je 1878. godine odlučeno da se započne sa izgradnjom javnih toaleta, čiji bi trošak snosili stanovnici okolnih kuća...

Zapuši pa proveri

Već polovinom ovog meseca, svih 85 turističkih inspektora (koliko ih Srbija ukupno ima) krenuće u nimalo prijatnu misiju provere stanja u kome se danas nalaze naši toaleti.

– Akcija će trajati do kraja jula, a turistički inspektori pokušaće da pregledaju što veći broj objekata. Za one koji i posle opomena i novčanih kazni ne dovedu u red toalete predviđena je i mera privremenog zatvaranja objekta zbog neispunjavanja „sanitarnih uslova” – kaže Bojan Dimitrijević.

I ono malo postojećih javnih toaleta u Beogradu je često zatvoreno ili pokvareno, a u većini slučajeva su suviše prljavi i opasni za upotrebu. Ukoliko vam zaista „prigusti”, najčešće ćete biti ostavljeni na milost i nemilost konobaru iz neke od obližnjih kafanica, gde će vam „baba sera” za „uslugu” naplatiti od pet do deset dinara... Suočen sa gomilom „sumnjivih” gostiju, i beogradski „Mek Donalds” je nedavno uveo pravilo da toalet ovog restorana mogu koristiti samo gosti koji prethodno pokažu račun!

Beogradu će ionako biti potrebno više od čistih toaleta da dostigne kvalitet života razvijenih evropskih gradova. Ako je za utehu, danas je bar po nečemu sličan Njujorku. Ali tridesetih godina prošlog veka. A tamo je u to vreme još vladala i velika ekonomska kriza...