Ima li vizije i odlučnosti

Možda funkcioneri EU misle da ćemo i mi kao Britanci nekada, brzo shvatiti da je loše biti van procesa evropske integracije. Mislim da precenjuju potencijale Srbije i Crne Gore odnosno da ne znaju koliko dugo one mogu da stoje u mestu i da nazaduju

Građani Srbije su imali priliku da poput sletanja prvog čoveka na mesec 60-ih godina prošlog veka, u noći između 30. aprila i 1. maja 2004. gledaju preko TV ekrana doček i proslavu ulaska 10 država u EU. Lepo su izgledali vatromet na Malti i razdragani ljudi na ulicama Praga, Budimpešte, Bratislave i egzotičnih Rige i Talina.

Ali neka ne brinu naši građani koji su propustili ovaj prenos, biće ih još. Gledaćemo na televiziji 1. januara 2008. kako svoj ulazak u EU proslavljaju stanovnici Zagreba, Bukurešta i Sofije. Nemam šta da zamerim političarima iz istočne Evrope koji su uspeli da svoje države prevedu iz realnog socijalizma u demokratski sistem i tržišnu privredu, ali me boli propuštena prilika na „domaćem terenu”.

Naime, uzalud sam se godinama zalagao na stranicama ovog lista da je naše ubrzano uključivanje u proces evropske integracije - realno imajući u vidu da EU želi da ujedini pod svojim okriljem države celog kontinenta, da Unija ima globalan pristup državama bivše SFRJ i da je za nju posebno važno da joj u isto vreme pristupe Hrvatska i SRJ odnosno SCG te zbog toga možemo da postavimo kao cilj naše pristupanje u 2007. kao i da moramo da učinimo sve da bi to ostvarili.

Da Srbija i Crna Gora trebaju zajedno da koračaju prema EU, odnosno da hitno izgrade jedinstveno tržište i jedinstvenu valutu. Izgubio sam kao i većina građana, ali od koga? Pobednik je bio onaj deo naše političke i intelektualne elite koji poput slepog vođe iz pripovetke Radoja Domanovića nije video ono što je bilo očigledno, da će Evropa za samo nekoliko godina postati jedno.

To je onaj deo elite koji je svojim nedoumicama i neambicioznošću uspeo da ukoči proces našeg uključivanja u EU. Tačno je da smo prošli loše kroz haos raspada bivše SFRJ, ali se u tom vremenu nisu mnogo bolje snašli ni drugi. Na primer, Hrvatska i SRJ su krajem 2000, posle unutrašnjih političkih promena, otprilike bile na istoj polaznoj tački u procesu evropske integracije, a danas je Hrvatska daleko ispred nas i to nije slučajno.

Sve bi bilo lakše da je ući u EU bilo isto što i voditi nevladinu organizaciju, ili da su međunarodni odnosi i politika ostali isti kao pre 30 godina - ali nisu. Bilo bi lepo da se posao priključivanja Uniji svodi na pristojno oblačenje, putovanja u Brisel, Pariz, London ili Berlin, prigodnu priču sa evropskim funkcionerima, lagani ručak i povratak kući da se ponovi ono što se tamo čulo, ali nije tako.

Bilo bi jednostavno kada bi saplitanje Srbije i državne zajednice SCG na evropskom putu odvelo Crnu Goru u Evropu, ali je to tamo sigurno odvesti neće.

Za ulazak u EU je potrebna sloga, znanje, smelost, pregovaračka inicijativa, argumentovana rasprava i politička odlučnost pre svega. U EU ne ulaze neambiciozni koji govore da se pristupanje ne isplati pre 2012., da u njoj pravoslavni narodi nemaju šta da traže, da neće da se prilagođavaju uslovima koje svima postavlja Unija već ova treba da uvaži domaće specifičnosti. Neće breg prema Muhamedu već mora Muhamed prema bregu.

Nije problem kada političar nije stručnjak iz određene oblasti jer on to ne mora ni da bude, problem nastaje kada se njome bavi bez vizije stvarnih stručnjaka. Ali kod nas je koktela sačinjenog od diletantizma i prepotentnosti bilo za izvoz. EU nije kriva za naše sadašnje stanje, jer ako je bila nepravedna i neodlučna prilikom raspada SFRJ ne može se reći da je bila takva u odnosu prema Srbiji i Crnoj Gori.

Zar nije upravo EU napokon uvidevši katastrofalne posledice raspada SFRJ podržala zajedništvo Srbije i Crne Gore u procesu evropske integracije. Zar nije uz njeno posredovanje zaključen Beogradski sporazum i stvorena državna zajednica SCG? Zar nije EU izgubivši strpljenje zbog predugih pregovora o ustavnoj povelji SCG i uplašivši se domaćih stručnjaka koji su smatrali da je prerano za naš prijem u Savet Evrope, presekla stvar i isposlovala prijem SCG u ovu organizaciju tradicionalno fokusiranu na pitanje poštovanja ljudskih prava, usred vanrednog stanja u Srbiji kad je pritvor iznosio čak 90 dana?

Zar u ustavnoj povelji kao najvišem državnom aktu ne stoji da je cilj SCG uključivanje u EU, da će se unutar SCG uspostaviti zajedničko tržište i da ćemo uneti evropske propise u domaće zakonodavstvo? Zašto onda ne uradimo ono što smo potpisali?

Koliko je pogubno ostati van EU onda kada svi u nju ulaze svedoči primer V. Britanije. Nadmeni konzervativni Britanci su 1957. odbili da se pridruže državama osnivačima Evropske ekonomske zajednice. Iako je Britanija privredno razvijena država koja ima ekonomske odnose sa celim svetom, samo četiri godine kasnije – 1961. je tražila hitan prijem u EEZ, jer nije mogla da izdrži ekonomski zid koji su oko nje podigli njeni evropski susedi.

Koliko će naša preduzeća još morati da trpe taj ekonomski zid? Da li stotine hiljada nezaposlenih mogu i dalje uzaludno da čekaju na strane investicije i otvaranje radnih mesta? Da li će mladi izgubiti strpljenje jer ne mogu da žive u necivilizovanom i neuređenom društvu?

Da li hiljade naših građana treba i dalje da budu ponižavani pred vratima ambasada evropskih država da bi dobili vizu za nešto tako normalno kao što je poslovni put, poseta rodbini ili prijateljima ili pak, turističko putovanje?

Možda funkcioneri EU misle da ćemo i mi kao Britanci nekada, brzo shvatili da je loše biti van procesa evropske integracije. Mislim da precenjuju potencijale Srbije i Crne Gore odnosno da ne znaju koliko dugo one mogu da stoje u mestu i da nazaduju.

Srbija i Crna Gora bi umesto dosadašnje glume u predstavi „evropska integracija” morale da preduzmu nešto, ali stvarno. Da umesto za tri godine do kraja leta usaglase carinske stope za 56 spornih poljoprivrednih proizvoda i uspostave zajedničko tržište. Da odmah zatim ministar spoljnih poslova državne zajednice SCG o tome obavesti Evropsku Komisiju i da je pozove da pošalje svoje stručnjake da izrade najkasnije do kraja 2004. studiju o izvodljivosti zaključivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između SCG i EU (siguran sam da bi studija bila završena i pre toga).

Da krajem 2004. ili početkom 2005. zaključimo SSP sa EU i da ga sprovodimo po hitnom postupku u skupštini uz konsenzus poslanika obe republike. Da se u prvoj polovini 2005. konačno dogovorimo o zajedničkoj valuti SCG makar se ona zvala „evro” i da izmenimo ustavnu povelju SCG u cilju osnivanja Ministarstva za evropske integracije koje bi koordiniralo posao unošenja evropskih propisa u domaće zakonodavstvo.

Da poštujući ustavnu povelju SCG koju smo potpisali ne kočimo državnu zajednicu na njenom putu ka EU i da ne stavljamo otcepljenje Crne Gore u prvi plan već da se o tome razgovara onda kada za to dođe vreme tj. 2006. - onako kako je predviđeno Beogradskim sporazumom i ustavnom poveljom SCG.

Davno je neko uzviknuo „eto mene, eto vas, eto rata Turcima” i uspeo da mobiliše srpski narod da stvori modernu evropsku državu. Eto programa za ubrzano uključivanje Srbije i Crne Gore u EU, ali da li danas ima Karađorđeve odlučnosti i Njegoševe vizije?

Ili možda želimo da se ovim prirodnim tokom stvari „de facto” vratimo u stanje u kome smo donedavno bili. A to je ekonomska saradnja sa Kinom, Rusijom i Belorusijom uz integraciju sa sopstvenom zaostalošću.

*Profesor na predmetu Evropsko pravo i dekan Fakulteta za evropski biznis