Fudbalska generacija SRJ 1998–2000: Kako su Srbi i Crnogorci činili jednu od najtalentovanijih ekipa Evrope

Posle godina sankcija i neigranja, na teren su izašli momci iz Srbije i Crne Gore, generacija koja je spojila talenat, ponos i zajednički san.

Imena poput Predraga Mijatovića, Dejana Savićevića, Siniše Mihajlovića i Darka Kovačevića budila su nadu da “plavi” mogu parirati bilo kome, bilo da je to poletna Španija ili taktički lepršava Holandija.

• Igrajte Eurobasket fantasy

Ta ekipa nije bila samo skup vrhunskih fudbalera, već i simbol zajedništva. Srbi i Crnogorci igrali su srcem, a svaka utakmica bila je prilika da pokažu kako se iz malog regiona može stići do evropskog vrha. Ljudi su te dane živeli intenzivno, stadioni su bili puni, kafane prepune navijača, a oni koji su voleli i malo adrenalina često su pratili kvote i klađenje, tražeći dodatno uzbuđenje. Neki su se tada prvi put susreli i sa onim što danas znamo kao kazino bonusi Crna Gora, što je još jedan znak kako su sport i igra oduvek bili isprepleteni u našem mentalitetu.

U narednim redovima, vratićemo se u te dane i podsetiti se zašto se generacija 1998–2000 i dalje smatra jednom od najtalentovanijih u istoriji evropskog fudbala.

Istorijski kontekst i povratak na scenu

Od 1992. do 1996. reprezentacija SR Jugoslavije bila je pod sankcijama i izbačena iz svih međunarodnih takmičenja. Zvezde poput Dejana Savićevića, Predraga Mijatovića, Siniše Mihajlovića, Vladimira Jugovića i Miroslava Đukića bile su već formirani igrači, ali bez prilike da to potvrde na najvećoj sceni.

Povratak je usledio 1996, a kvalifikacije za SP 1998 označile su novi početak. U Francuskoj su “plavi” stigli do osmine finala, ali ih je iz daljeg takmičenja izbacila Holandija, uz onaj nesrećno promašeni penal Mijatovića koji je ostao rana za naciju.

Još veći naboj doneli su mečevi kvalifikacija za EURO 2000 protiv Hrvatske - susreti koji su prevazilazili sport. Na samom prvenstvu u Belgiji i Holandiji ekipa je pružila spektakularne mečeve poput remija 3:3 sa Slovenijom i poraza 3:4 od Španije, ali i doživela težak udarac, ubedljivih 6:1 od domaće Holandije u četvrtfinalu, što je bio bolan kraj jedne velike generacije.

Glavni nosioci igre, srpsko-crnogorski spoj

Eric Feferberg / AFP / Profimedia

Kada danas pogledaš tu generaciju, shvatiš da je u svlačionici bilo dovoljno klase za nekoliko timova. Predrag Mijatović, tih i hladnokrvan na terenu, bio je čovek koji je znao da iz ničega napravi šansu.

Dejan Savićević, “Genije” iz Podgorice, donosio je onu iskru, potez koji publiku diže na noge i protivnika tera da se uhvati za glavu. Siniša Mihajlović, majstor slobodnjaka, mogao je da pogodi iz 30 metara kao da šutira penal.

Vladimir Jugović je bio motor sredine terena, tih, ali neumoljiv, uvek na pravom mestu. Darko Kovačević je koristio svaku loptu u šesnaestercu, dok je mladi Dejan Stanković pokazivao da dolazi nova krv spremna da preuzme palicu.

U ovom periodu reprezentaciju su vodila dva selektora. Slobodan Santrač je tokom Mundijala 1998. insistirao na organizovanoj odbrani i efikasnoj tranziciji, oslanjajući se na iskustvo svojih najjačih igrača. Vujadin Boškov, koji je ekipu predvodio na EURO 2000, uneo je smirenost i evropsko trenersko iskustvo, dozvoljavajući većoj kreativnosti u napadu, ali i održavajući taktički balans u ekipi.

Najbolje utakmice

Na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, remi 2:2 sa Nemačkom bio je meč koji se ne zaboravlja. Poveli smo 2:0, činilo se da mirno idemo ka velikoj pobedi, ali su se Nemci vratili i izjednačili. Bilo je to nadmudrivanje u kojem je svaki duel u sredini terena bio borba do poslednjeg daha. Iako se nije stiglo do pobede, taj rezultat je pokazao da se “plavi” bez straha nose sa svetskim velikanima.

Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2000. donele su možda i najnapetiji meč tog perioda - 2:2 u Zagrebu protiv Hrvatske. Domaći su rano poveli 1-0, tribine su gorele, ali se ekipa nije predala. Gol po gol, vratili smo se u igru, poveli i utišali stadion. Kasnije je Hrvatska izjednačila ali nedovoljno da nas osujeti. Taj bod iz neprijateljskog okruženja bio je odlučujući korak ka Evropskom prvenstvu.

Na samom EURO 2000, šok je stigao već protiv Slovenije, gubili smo 3:0, delovalo je da se pakujemo pre nego što smo se i zagrejali. A onda, u manje od pola sata, tri gola, sa igračem manje Savo Milošević donosi ludnicu i povratak za priču. Konačnih 3:3 delovalo je kao pobeda iako to na papiru nije bilo. Još veći naboj doneo je meč sa Španijom, vodili smo, stizali, preokretali, ali završili porazom 3:4. I dan-danas mnogi veruju da nas je sudija ozbiljno oštetio, a taj osećaj nepravde samo je pojačao gorčinu jer smo znali da smo mogli dalje.

Hemija tima i atmosfera

STUDIO FOTOGRAFICO BUZZI SRL / imago sportfotodienst / Profimedia

U toj svlačionici nije bilo mnogo filozofije, znalo se ko vodi šalu, ko smiruje tenziju, a ko motiviše pred izlazak na teren. Bilo je anegdota koje i danas kruže među navijačima – od Mihajlovićevih kratkih, britkih komentara do Savićevićevih doskočica koje su razbijale nervozu pred važne utakmice.

Navijači su ih u Srbiji doživljavali kao jako dobru reprezentaciju, tim koji može da pobedi svakoga i da izvuče maksimum u teškim trenucima. U Crnoj Gori su ih pratili s istim žarom, ponosni što njihovi igrači imaju ključnu ulogu.

Ta kombinacija podrške davala je posebnu energiju i atmosferu, a danas ljubitelji fudbala, osim što prate utakmice, strast prema igri pokazuju i kroz klađenje, pa uplatu često vrše preko https://kladionice.tv/me/kladionice/a-bon/ kao jednog od praktičnih načina.

Zato se i danas često kaže da je to bila “poslednja prava Jugoslavija” u fudbalu. Ne zbog politike, već zato što su Srbi i Crnogorci, rame uz rame, činili homogenu celinu koja je na terenu izgledala kao jedno.

Poređenje sa današnjicom

Danas su mnogi iz te generacije još u fudbalu - neki kao treneri, neki sede u foteljama funkcionera, a poneko je postao i ambasador velikih klubova. Njihova imena i dalje imaju težinu u evropskim fudbalskim krugovima. Ali, iskreno rečeno, ni Srbija ni Crna Gora od tada nemaju previše razloga za slavlje. Srbija se barem plasira na velika takmičenja, mada tamo retko napravi ozbiljan iskorak, dok Crna Gora još čeka svoj prvi veliki nastup.

Da budemo jasni, to nije pitanje talenta, problem je što se onaj spoj individualnog kvaliteta, iskustva i liderstva iz te ekipe devedesetih teško ponavlja. Možda su se vremena promenila, igrači odlaze rano, liga je slabija, a nacionalni timovi nemaju kontinuitet vrhunskih imena kakav je tada postojao.

Ipak, kad bi se ti momci iz svojih najboljih dana pojavili u današnjem fudbalu, prilagodili bi se bez problema, znanje bi pratilo ritam igre, a potezi poput Savićevićevih driblinga, Mihajlovićevih slobodnjaka, Stankovićevih preciznih udaraca ili Miloševićevog instinkta pred golom i dalje bi bili odlučujući na najvišem nivou.