Strah, tenzije i F1 kakvu ne znate; "Je*em ti, sve sam upropastio – Novak Đoković je moja inspiracija"

Hronometar.To je su&scaron;tina ove trkačke priča ka Formuli 1, sažeta u jednoj jedinoj slici. Taj prokleti hronometar iz &#39;80-ih.Kada sam kao mali počinjao da se takmičim, nismo imali nikakve fensi ekrane sa podacima koji ti pokazuju krugove kao danas. Moj otac je imao taj hronometar kojim je merio vremena tokom treninga u kartingu.Vozio sam &scaron;to brže mogu. Mislim da me je strah gurao napred. Nisam se pla&scaron;io kartinga, brzine ili staze. Ne.Pla&scaron;io sam se tog hronometra. Taj hronometar je bio moj smrtni neprijatelj. Bilo je kao da, koliko god da sam imao kontrolu, sa leđima naslonjenim na sedi&scaron;te, savr&scaron;eno držanje, pritiskom na pedalu ulazio u krivinu i pu&scaron;tao je u pravo vreme, bez proklizavanja, bez gubitka brzine, samo čist momentum kroz krug... Podigao bih pogled ka ocu i znao. Znao bih.&quot;Kako sam pro&scaron;ao? Nije dobro. Nisi konkurentan. Poku&scaron;aj ponovo&quot; AP Photo/Vincent Thian Hladan kao led. Isprva, kada bi dolazio vikend trka, ozbiljno nisam verovao da mogu da pobedim. Mislio sam: Sigurno nisam najbrži ovde. Ali onda bi se de&scaron;avalo ne&scaron;to čudno i ja bih osvajao trke.Bio sam zbunjen vi&scaron;e nego i&scaron;ta drugo. U četvrtak, sa tatom, mislio sam da sam prosečan. A u subotu, držao sam pehar.Postojao je trogodi&scaron;nji period u kojem sam pobeđivao i osvajao gotovo sve &scaron;to je moglo da se osvoji.Sledećeg dana sa tatom. Klik.&quot;Ne. Poku&scaron;aj ponovo&quot;Trebaće mi verovatno &scaron;est godina da shvatim &scaron;ta se de&scaron;ava. Onda sam konačno shvatio: Otac je namerno kasnio sa klikom na hronometru. Dodavao je sekunde mom vremenu. Hteo je da uvek mislim da sam malo sporiji nego &scaron;to zaista jesam.Čak i kada sam osvajao sve, mogao sam da se guram dalje. Uvek malo dalje.Ponekad se osvrnem na uspehe koje sam imao tada i pomislim: &quot;To su morala biti zaista neverovatna vremena&quot;. Znam da je sigurno bilo puno srećnih trenutaka na tom putu.Ali mogu da se setim samo dvaput da sam video oca sa suzom u oku. Jednom na venčanju moje sestre Kare i drugi put u Sočiju, 2018. godine.Upravo mi je saop&scaron;teno da ću ući u F1 sa ekipom Vilijamsa. Bilo je to ushićenje za sve nas i mogao sam da vidim koliko je to značilo i njemu. Taj osmeh i suze... Jakub Porzycki/NurPhoto / Shutterstock Editorial / Profimedia Ali to je samo način na koji se pamte uspomene. Ne seća&scaron; se ba&scaron; svih trenutaka koji su ti izmamili osmeh, zar ne?Seća&scaron; se trenutaka koji su te rasplakali. Zatvorim oči, i odjednom ponovo imam devet godina. Sedim u kartingu. Otac stoji na pravcu, na sunčan i vreli dan. I ne ide mi dobro trka.On hoda gore-dole po toj nekoj tribini, besan, ma&scaron;ući rukama na sve strane. Ljut je kao ris.Ja pod kacigom mislim: &quot;Je*em ti, sve sam upropastio&quot;To je jedno od najsnažnijih sećanja iz trkačkog perioda. Taj osećaj mogu da prizovem odmah, u sekundi.Verovatno deset celih godina svoje karijere gledao sam na svakom krugu gde se tata nalazi. Uvek sam tražio izraz na njegovom licu, tražio sam njegovo zadovoljstvo. I ne znam... samo mi se činilo da je če&scaron;će razočaran nego ponosan. Uvek je želeo vi&scaron;e od mene. Mislim da je znao &scaron;ta je potrebno da bi se do&scaron;lo do jednog od tih 20 mesta u F1.Tada sam se trkao po Engleskoj, pa smo imali mali kamper kojim smo putovali do trka svakog vikenda. Kada bi mi i&scaron;lo dobro, bili smo kao velika srećna porodica.Ali recimo, ako bih bio pretican u krivini ili napravio malu gre&scaron;ku, put kući bi se odužio kao najduža vožnja na svetu. Bili bismo nasuti u kombi za &scaron;est ili sedmosatnu vožnju nazad do Norfolka i sedeli u ti&scaron;ini veoma dugo. Zamislite kao čajnik na &scaron;poretu.To je verovatno bio najteži deo. Kao dete, vidi&scaron; i oseća&scaron; sve to i oseća&scaron; da si ti kriv za to.Čim bismo se vratili kući, trčao bih u svoju sobu. Sav taj bes i anksioznost skupljao bi se u meni. Imalo je taj svrab, zna&scaron;, kao da MORAM da izađem, inače ću poludeti. Profimedia Živeli smo na selu, pa bih seo na svoj kvad i vozio po poljima, bez cilja. Ali ponekad se ne bih ni penjao na motor. Samo bih izlazio napolje i trčao kao lud.Imali smo labradora, Alfija, koji je bio praktično moj najbolji prijatelj. Kada bi me video da trčim, počinjao bi da me juri. Bez njega bih verovatno delovao poprilično lud.Bukvalno sam samo trčao po dvori&scaron;tu. Trčao &scaron;to brže mogu, i brže, i brže.Kad se osvrnem, shvatam da sam celo detinjstvo proveo napet. Osećao sam neku anksioznost prema tati i trkanju, ali bilo je i nečeg drugog.Živeli smo usred ničega. Najbliže selo bilo je četiri kilometra udaljeno i bilo je maleno. Bile su male sporedne uličice koje su vodile od jednog grada do drugog, sa kućama između hektara polja. Kombajni su stalno prolazili, sejući i čisteći useve.Moj otac je radio u poljoprivredi i vodio svoj posao. Radio je ceo dan, svaki dan, da bi podržao moje trkačke snove. Odlazio je na posao pre nego &scaron;to bih se probudio, a kada bi se vraćao, ja sam obično već bio u krevetu. Tako da, kad vikendom nismo bili na stazi, uvek sam bio u svojim mislima pitajući se: &quot;Gde je tata?&quot;Imam brata, Bendžija, koji je 12 godina stariji, i sestru, Karu, koja je 13 godina starija. Tako da smo dok sam odrastao, u kući uglavnom bili samo ja i mama.Noću, ptice bi stalno cvrkutale, ali nisu zvučale lepo, zna&scaron;? Zvuk je podsećao na ukletu kuću. Povremeno bih gledao TV sam, i jednostavno bih se upla&scaron;io. EPA/PETER POWELL Kada bi sunce za&scaron;lo, sve je postajalo pomalo jezivo. Ako bih video par farova kako prolazi pored prozora, bukvalno bih mislio: &quot;&Scaron;ta se de&scaron;ava?&quot; Jedan jedini auto i ja bih bio napet. Bilo koji zvuk, bilo koji &scaron;krgut u kući, pomislio bih: &quot;Ne&scaron;to se de&scaron;ava&quot;Uglavnom sam se pla&scaron;io svoje senke. I verovatno toga nisam bio svestan tada, ali gledajući unazad, bio sam prilično usamljeno dete.Nisam imao mnogo prijatelja u &scaron;koli, jer svakog vikenda, dok su druga deca i&scaron;la na rođendanske žurke ili kod prijatelja, ja sam bio na stazi. Na kraju su pozivi prestali da dolaze. Naravno, znao sam razlog, ali moj fokus je bio negde drugde. To ne znači da nisam želeo drugare, kao &scaron;to svi želimo. Naravno da sam želeo.Isprva sam mislio da mogu da se sprijateljim sa drugim vozačima, ali sam rano naučio da zapravo ne može&scaron; biti prijatelj sa svojim rivalima. Karting je bio prilično brutalan, jer si vozio točak uz točak, udarao i lomio se u svakoj krivini, pa si na kraju zavr&scaron;avao u sukobu sa pola grida. A onda su se i roditelji posvađali međusobno, &scaron;to je prelazilo i na decu. Tako je život postao prilično izolovan.Ali, iskreno, nisam previ&scaron;e razmi&scaron;ljao o &scaron;koli, jer sam već tada znao gde želim da budem. Ljudi me uvek pitaju kako sam se osećao dok sam bio mlađi, &scaron;to sam propustio sve te zabave i žrtvovao deo detinjstva. Za mene to nije bila žrtva, bila je to odluka. Hteo sam da budem na stazi. Hteo sam da vozim. Hteo sam da pobeđujem.Prvu veliku titulu u kartingu osvojio sam sa 11 godina. To je bilo 2009. Sećam se da sam bio pozvan na veliku dodelu nagrada na kraju sezone. Tamo su bili vozači Formule 1, vlasnici timova, &scaron;efovi timova, ljudi koje sam do tada video samo na televiziji. Ljudi koje sam obožavao.Zvezde te večeri bili su tim pod imenom Bron GP. Ros Bron je bio tehnički direktor tima Honda Rejsing. Imao je briljantan um. Prethodne sezone, Honda je u Formuli 1 bila lo&scaron;a i na začelju tabele. U su&scaron;tini, skoro su bankrotirali, a Ros je kupio tim krajem 2008. za jednu funtu. Tokom sezone 2009. uradili su ne&scaron;to neverovatno sa dizajnom automobila. I njihov vozač, Britanac Dženson Baton, osvojio je &scaron;ampionat. EPA-EFE/Alejandro Garcia Te večeri sam bio obučen u neko naborano odelo, sve fino, i prolazio sam kroz gomilu ljudi u ogromnom kongresnom centru u Birmingemu. Nije bilo ni&scaron;ta luksuzno, ali za dete je to mogla biti i Kraljevska opera.Bio je to veliki događaj. Video sam Rosa i Džensona na podijumu i bio sam odu&scaron;evljen. Za mene su oni bili žive legende. Mi, Britanci, smo neverovatno strastveni prema motorsportu.Zaledio sam se. Kad sam bio mali, gledao sam na ove vozače i &scaron;efove timova kao da su superheroji. Tada su za mene bili veći od života. U glavi sam mislio: &quot;Ne mogu da verujem da i on ide u WC&quot;Nisam mogao da verujem da smo u istoj prostoriji. Nije mi delovao stvarno. Nije mi delovao ljudski. Bio je to prvi put da shvatim da ljudi koje sam smatrao superzvezdama zapravo jesu obični ljudi.Da nikada nisam imao taj trenutak verovatno danas ne bih ovo pisao. Ne bih pomislio da moja priča vredi i&scaron;ta. I možda zvuči čudno, ali na neki način, mislim da je to &scaron;to sam video Rossa kao običnog čoveka, pomoglo da i svog oca vidim jasnije.Tek kada sam odrastao, u potpunosti sam shvatio koliko je stresa morao da podnosi. Sad mogu da se vratim unazad i stavim sebe u njegove cipele i pomislim: ako radim od sedam ujutru do devet uveče, i sav novac koji sam zaradio te nedelje ide direktno u trkanje vikendom i vidim da moj sin to ne shvata ozbiljno, da se &scaron;ali, ili je napravio neku glupu gre&scaron;ku ili &scaron;ta god, naravno da bih bio uznemiren.Stavljao je sve na kocku. Sve. Dok sam odrastao, imali smo dovoljno da živimo dobar život, za &scaron;ta sam veoma zahvalan. Ali da budem iskren, nismo bili dovoljno bogati da bismo sebi mogli priu&scaron;titi karijeru u trkanju. Sveukupno, moj otac je verovatno potro&scaron;io vi&scaron;e od milion funti na moju trkačku karijeru.To je ogroman novac. Nažalost, u motorsportu to te ni približno ne vodi do F1. I to je praktično sve &scaron;to smo imali. On je bio duboko investiran u san. Svi smo bili. Ja, tata, mama, Bendži i Kara. Ali tako je to bilo. Sve karte su bile stavljene na mene. Profimedia Jednog dana, postavio sam sebi pitanje. Da li bih radije imao tu &bdquo;mazim te po glavi i kažem ti da je sve super&ldquo; vezu sa ocem dok odrastam, znajući ono &scaron;to sada znam, a to je da me ta čvrstina koju je primenio pripremila za život? Ne, tata mi nije pružio sve tradicionalno detinjstvo.Ali je stavio ruku u džep i dao mi svaku paru koju je mogao. Prodao je svoj biznis da bi finansirao moje trkanje. I žrtvovao ne&scaron;to jo&scaron; vrednije &ndash; vreme. Svaku budnu sekundu je žrtvovao za moj san.I to mi znači sve. Sa 16 godina shvatio sam da moram da idem svojim putem. Bio sam u svojoj prvoj godini u automobilima, u Britanskoj Formuli 4, i roditelji su mi rekli da vi&scaron;e nemaju novca da finansiraju moju karijeru.U mojoj glavi, sve se u tom trenutku promenilo. Sa 16 godina, dve godine pre nego &scaron;to postane&scaron; punoletan, počinje&scaron; da oseća&scaron; kao mu&scaron;karac, zna&scaron;? Ali u tom trenutku shvatio sam koliko sam zapravo daleko od toga. Bilo je kao: &quot;Vreme je da se dokažem i ostvarim ovo sam za sebe&quot;Tada sam imao brojeve telefona nekih &scaron;efova u Formuli 1. Počeo sam da zovem ljude, da &scaron;aljem mejlove, pričam sa svakim ko bi mi dao malo vremena.Moj menadžer je zapravo dobio Totov mejl od jednog od svojih drugih vozača, ali je mislio da bi trebalo da ja to po&scaron;aljem, pa mi je dao kontakt. Verovao je u mene, pa mi je rekao: &quot;Po&scaron;alji mejl &scaron;to pre&quot;I slu&scaron;aj, nije trebalo biti raketni naučnik da se zaključi. Mora da je bilo ne&scaron;to kao totowolff@MercedesF1.com ! Sećam se vrlo dobro. Bio je to utorak nakon Velike nagrade Abu Dabija 2014.&quot;Napisao sam ne&scaron;to ovako: Dragi Toto, Zovem se Džordž Rasel. Vozim u Formuli 4. Upravo sam osvojio &scaron;ampionat ove sezone. Sledeće godine prelazim u Formulu 3 i voleo bih da sednem sa vama i dobijem savet za svoju buduću karijeru&quot;. EPA-EFE/ANNA SZILAGYI Nisam želeo da &scaron;aljem veliku biografiju tipa &#39;Ovo sam ja, zaposlite me, zaposlite me, zaposlite me&#39;. Ne znam za&scaron;to. Samo sam rekao da želim da dobijem savet.Mislio sam da je to najbolji način da dobijem priliku da ga upoznam. Odgovorio mi je za 15 minuta. Već sam imao dobre razgovore sa Meklarenom, prethodne kontakte sa Red Bulom, ali iskreno, Toto je bio... drugačiji.Delovao je tako iskreno. Sreli smo se u sedi&scaron;tu Mercedesa blizu Silverstona, u januaru 2015. Toto uvek priča priču o meni kako ulazim u odelu i kravati, noseći aktovku.Mislim da nije bilo ba&scaron; tako ekstremno. Ali da bude zapisano. Ali definitivno sam imao najlep&scaron;e cipele koje sam tada imao. Uvek sam se kao mlađi oblačio kao starac, pa sam verovatno imao ko&scaron;ulju i V (izraz) džemper ili ne&scaron;to slično. Izgledao sam prilično uredno kao &scaron;esnaestogodi&scaron;njak.U svakom slučaju, u&scaron;ao sam u sobu, i bilo je jo&scaron; &scaron;est ljudi, svi &scaron;efovi raznih odeljenja. U su&scaron;tini, svi glavni ljudi. &Scaron;ef junior programa, koji je tek potpisan, Gven Lagru.&Scaron;ef DTM-a, &scaron;to je Nemački Touring Car Masters. Jo&scaron; nekoliko članova F1 tima. I onda sam tu bio i Toto. Da, u su&scaron;tini je to bio razgovor da bi me bolje upoznali i odlučili da li žele da naprave mali korak vere i urade ne&scaron;to drugačije, da potpi&scaron;u mladog vozača za, u to vreme, program koji jo&scaron; nije postojao. EPA-EFE/OLIVIER MATTHYS Mislim da sam već bio na njihovom radaru. U su&scaron;tini, nisam bio samo neki tip sa ulice koji je poslao lep mejl. Nije bilo potpuno iznenada. Već su pričali o mom potencijalu, tek su zaposlili Gven da vodi akademiju i sve je jednostavno kliknulo.Kada sam potpisao za Mercedes, bio sam njihov jedini vozač akademije u dve godine. Danas F1 timovi potpisuju po deset vozača, &scaron;ireći svoj portfolio mladih vozača.Mercedes je sve uložio u mene. Jasno su mi stavili do znanja: &quot;Verujemo u tebe. Ovo sada nije test. Tu smo da ostvarimo tvoj potencijal&quot;Bukvalno su to rekli reč po reč.Sada, kada pogledam unazad, osećam se privilegovano &scaron;to su imali toliko poverenja u mene. Stavili su mi odgovornost da dam sve od sebe, ali su to učinili tako jednostavno.I naravno, u tom ludom trenutku kada je moj dečiji san postao stvarnost, pomislio sam na oca. Jedva sam čekao da mu kažem svaki detalj. I ne znam &scaron;ta sam očekivao, ali njegova reakcija me je iznenadila na neki način.Nije me zatrpavao milion pitanja. Nije ni tražio da dođe na sastanak. Samo mi je čestitao i zagrlio me. Bilo je kao da sam dugo bio u kavezu, a on me je pripremao i oblikovao u ono &scaron;to jesam.A čim je Mercedes potpisao ugovor, nekako me je pustio i dao mi slobodu da letim. Nikada neću zaboraviti razgovor koji sam imao sa Totom. To je bilo otprilike godinu dana nakon mog potpisivanja. Bio sam zabrinut za svoju budućnost. Hteo sam u F1. Znao sam da ne mogu odmah u Mercedes.To je tada bilo gotovo nezamislivo. Naravno, Kimi Antoneli je to sada uradio, ali tada to nije bio put koji bi oni odabrali za mene. Tako da sam u Totovom kabinetu, postavljam sva pitanja: &quot;&Scaron;ta moramo da uradimo? Sa kim mogu da pričam?&quot;A stvar sa Totom je &scaron;to je toliko opu&scaron;tajući. Ne shvati&scaron; koliko si napet dok ne&scaron;to &scaron;to on kaže ne olak&scaron;a dah i ne učini da se oseća&scaron; smirenije. Toto mi je bukvalno rekao:&quot;Ti samo daj sve od sebe. Ostalo ću srediti ja&quot;.Bilo je jednostavno, ali sam to zaista internalizovao. Primenjujem taj savet u svakom koraku svoje karijere od tada. I i dalje to radim. Već sam skoro 10 godina u Mercedes F1 porodici. Ni najmanje ne uzimam to zdravo za gotovo. AP Photo/Vincent Thian Dok se radujem sezoni 2026, fokusiran sam na sledeću trku i svaka je važna. Od kartinga do danas, moj fokus je isti: biti brz.Ugovori i politika tima me nikada nisu opterećivali. Sve &scaron;to želim je da dam sve od sebe i osvojim F1 &scaron;ampionat, pa jo&scaron; jedan i jo&scaron; jedan, a to sam naučio od Luisa i Tota.Novak Đoković je moja inspiracija. On je rekao da su dvadesete godine bile dosta lak&scaron;e i da danas svaka gre&scaron;ka ko&scaron;ta. To me naučilo da cenim trud i disciplinu jer raspored u F1 je brutalan.Od Australije do &Scaron;angaja, Tokija, Evrope, Singapura i Amerike. Trenutno se osećam spremno i sveže, ali znam da za deset godina, u srednjim tridesetima, sve će biti jo&scaron; zahtevnije.Najveća lekcija od Luisa je bila: Pobeda je na prvom mestu, sve ostalo posle.Zato gradim strukturalnu osnovu da jednog dana sam odlučujem da li želim da nastavim karijeru, a ne da me ograničava starost ili umor.Sećam se prvog osećaja pobede, po livenoj ki&scaron;i u Sao Paulu, gledajući tim i porodicu kako plaču, taj trenutak pokazuje koliko ljudi stoji iza mene.Moj otac, mama, Gven Lagru i Karmen verovali su u mene od početka, pružili mi svaku priliku i podr&scaron;ku. Karmen je moj oslonac i zajedno čuvamo snove koje smo ostvarili.Trkanje mi je u krvi od desete godine, sve je planirano da bih odgovorio na jedno pitanje:Da li me ovo čini bržim?Konačno sam svoje misli stavio na papir, osećam se lak&scaron;e i slobodnije.Verujem u sebe i svoj tim. Spreman sam da budem &scaron;ampion.Napisao je Džordž Rasel.

Strah, tenzije i F1 kakvu ne znate; "Je*em ti, sve sam upropastio – Novak Đoković je moja inspiracija"

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

Vrati se na vest

1 Ostavite komentar

Strah, tenzije i F1 kakvu ne znate; "Je*em ti, sve sam upropastio – Novak Đoković je moja inspiracija"

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala. Vrati se na vest

1 Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

Vrati se na vest