Nekadašnji selektor fudbalske reprezentacije Italije Enco Bearcot preminuo je u 84. godini u Milanu, objavljeno je sportski dnevnik "Gazeta delo sport".
Kakav Marlon Brando, kad pokušaš da zamisliš kako izgleda prototip mafijaša, tu ti je čika-Enco. Enco je i bez šminke izgledao kao "kapo di tuti kapi".
Jedno od najupečatljivijih SP u fudbalu ikada.
Nastup Italije je izmenio moj pogled na sport. Ni danas ne gotivim italijanski fudbal. Bili su jedna provincijska ekipa, nepoznati igrači, za Rosija niko nije čuo.
Sećam se utakmice sa Brazilom. Imali su svemirsku ekipu, jednu od najjačih u istoriji fudbala. Ziko, doktor Sokrates, Falkao, mislim Tafarel, Toninjo Serezo i još neki neviđeni likovi. Tu sam utakmicu odgledao otvorenih usta. Takvo rušenje bogova nikad nisam video.
U finalu su rasturili jako, jako dobru Nemačku, Sandro Pertini na tribinama.
Dakle, u sportu i životu su najvažnija mu**, petlja hrabrost, srce, motiv, želja, ljubav...
Ako je Enco Bearcot imao nešta sa tim, a mislim da je imao sve, hvala mu.
Bearcot je bio trenerski genije, ali to ipak nije dovoljno da objasni onakav skok u igri Italije izmedju kvalifikacija (bili iza nas), takmicenja po grupama na SP i ostalih utakmica na SP. Godinama se suskalo da je u pitanju bila hemija, no nikad nista konkretno. U svakom slucaju, veliki trener.
Aj da i ja malo evociram decacke uspomene. To je bilo moje prvo SP da sam pratio i bio sam odusevljen. Navijao sam za fenomenalne Brazil i Francuze, ali su sreckovici Italijani nekako pobedili na kraju. A kako su samo prosli grupu, ... pa secam se da su protiv Kameruna izjednacili na 1:1 tako sto se golman N'Kono navodno okliznuo i lopta se bukvalno otkotrljala pore njega u gol. Bilo je dosta price o tom "klizanju" nakon toga.
A nasi, kao nasi. Sto neko rece nas mentalitet, a imali smo solidan tim. Mada, mora da se prizna da nas je i sudija zestoko ostetio sa onim penalom protiv Spanije. Secam se da je nas, po meni legendarni (odlican golman, umeo je da hvata loptu sa jednom rukom, dao gol sa svog gola ...) Dragan Pantelic u poslednjoj utakmici sirio ruke od nemoci na igru nasih fudbalera.
Samo mala ispravka - Italija je bila u grupi sa Peruom (a ne Cileom), Poljskom i Kamerunom. Cile je igrao u grupi sa Austrijom, Nemackom, i Alzirom. Slazem se s konstatacijom jednog od diskutanata da je to prvenstvo bilo najbolje. Osim Kuvajta, El Salvadora i Novog Zelanda, sve ekipe su bile izuzetno jake (mozda i Cile spada u grupu slabih sa tog prvenstva, ali nije to toliko bitno...). Sjajno prvenstvo koje bi bilo jos bolje da se Germani nisu dogovorili oko rezultata, i da onaj ludi seik iz Kuvajta nije prekinuo utakmicu...
Italija '82. je razbila sve na SP ako se izuzmu prve 3 utakmice koje su sve remizirali i jedva prošli na gol razliku. Imali su vrsnog trenera, svemirca Rossija i gomilu vanserijskih igrača. Kad se samo setim da je Jugoslavija bila ispred njih u kvalifikacijama, a na SP nismo prošli ni grupu. Uff, taj naš mentalitet.
U svakom slučaju, večna slava Bearcotu!
U svakom slucaju mudar trener, da su sve razbili bas i nisu, jedva su prosli grupu sa tri remija. Rossi je kasnije pogodio sve sto je sutnuo na gol ali igra Italije na tom SP je bila prljava. Secam se Gentilea da je tukao Zika i pocepao mu dres, danas bi dobio crveni posle drugog starta ali to su bila druga vremena. Bearcot je sigurno napravio tada veliki uspeh i svaka mu cast. Nek' mu je laka zemlja.
Kad se samo sjetim toga prvenstva. Italija u skupini ima tri neriješene utakmice s Čileom, Kamerunom i Poljskom i jedva prolazi dalje. Nakon toga su zgazili sve protivnike. Sjećam se (tad sam bio klinac) da su talijanski novinari jako napadali Bearzota, a on je postao talijanski heroj.
Italija '82. je razbila sve na SP ako se izuzmu prve 3 utakmice koje su sve remizirali i jedva prošli na gol razliku. Imali su vrsnog trenera, svemirca Rossija i gomilu vanserijskih igrača. Kad se samo setim da je Jugoslavija bila ispred njih u kvalifikacijama, a na SP nismo prošli ni grupu. Uff, taj naš mentalitet.
U svakom slučaju, večna slava Bearcotu!
Kad se samo sjetim toga prvenstva. Italija u skupini ima tri neriješene utakmice s Čileom, Kamerunom i Poljskom i jedva prolazi dalje. Nakon toga su zgazili sve protivnike. Sjećam se (tad sam bio klinac) da su talijanski novinari jako napadali Bearzota, a on je postao talijanski heroj.
Samo mala ispravka - Italija je bila u grupi sa Peruom (a ne Cileom), Poljskom i Kamerunom. Cile je igrao u grupi sa Austrijom, Nemackom, i Alzirom. Slazem se s konstatacijom jednog od diskutanata da je to prvenstvo bilo najbolje. Osim Kuvajta, El Salvadora i Novog Zelanda, sve ekipe su bile izuzetno jake (mozda i Cile spada u grupu slabih sa tog prvenstva, ali nije to toliko bitno...). Sjajno prvenstvo koje bi bilo jos bolje da se Germani nisu dogovorili oko rezultata, i da onaj ludi seik iz Kuvajta nije prekinuo utakmicu...
U svakom slucaju mudar trener, da su sve razbili bas i nisu, jedva su prosli grupu sa tri remija. Rossi je kasnije pogodio sve sto je sutnuo na gol ali igra Italije na tom SP je bila prljava. Secam se Gentilea da je tukao Zika i pocepao mu dres, danas bi dobio crveni posle drugog starta ali to su bila druga vremena. Bearcot je sigurno napravio tada veliki uspeh i svaka mu cast. Nek' mu je laka zemlja.
Aj da i ja malo evociram decacke uspomene. To je bilo moje prvo SP da sam pratio i bio sam odusevljen. Navijao sam za fenomenalne Brazil i Francuze, ali su sreckovici Italijani nekako pobedili na kraju. A kako su samo prosli grupu, ... pa secam se da su protiv Kameruna izjednacili na 1:1 tako sto se golman N'Kono navodno okliznuo i lopta se bukvalno otkotrljala pore njega u gol. Bilo je dosta price o tom "klizanju" nakon toga.
A nasi, kao nasi. Sto neko rece nas mentalitet, a imali smo solidan tim. Mada, mora da se prizna da nas je i sudija zestoko ostetio sa onim penalom protiv Spanije. Secam se da je nas, po meni legendarni (odlican golman, umeo je da hvata loptu sa jednom rukom, dao gol sa svog gola ...) Dragan Pantelic u poslednjoj utakmici sirio ruke od nemoci na igru nasih fudbalera.
Bearcot je bio trenerski genije, ali to ipak nije dovoljno da objasni onakav skok u igri Italije izmedju kvalifikacija (bili iza nas), takmicenja po grupama na SP i ostalih utakmica na SP. Godinama se suskalo da je u pitanju bila hemija, no nikad nista konkretno. U svakom slucaju, veliki trener.
Jedno od najupečatljivijih SP u fudbalu ikada.
Nastup Italije je izmenio moj pogled na sport. Ni danas ne gotivim italijanski fudbal. Bili su jedna provincijska ekipa, nepoznati igrači, za Rosija niko nije čuo.
Sećam se utakmice sa Brazilom. Imali su svemirsku ekipu, jednu od najjačih u istoriji fudbala. Ziko, doktor Sokrates, Falkao, mislim Tafarel, Toninjo Serezo i još neki neviđeni likovi. Tu sam utakmicu odgledao otvorenih usta. Takvo rušenje bogova nikad nisam video.
U finalu su rasturili jako, jako dobru Nemačku, Sandro Pertini na tribinama.
Dakle, u sportu i životu su najvažnija mu**, petlja hrabrost, srce, motiv, želja, ljubav...
Ako je Enco Bearcot imao nešta sa tim, a mislim da je imao sve, hvala mu.
Kakav Marlon Brando, kad pokušaš da zamisliš kako izgleda prototip mafijaša, tu ti je čika-Enco. Enco je i bez šminke izgledao kao "kapo di tuti kapi".
U svakom slucaju mudar trener, da su sve razbili bas i nisu, jedva su prosli grupu sa tri remija. Rossi je kasnije pogodio sve sto je sutnuo na gol ali igra Italije na tom SP je bila prljava. Secam se Gentilea da je tukao Zika i pocepao mu dres, danas bi dobio crveni posle drugog starta ali to su bila druga vremena. Bearcot je sigurno napravio tada veliki uspeh i svaka mu cast. Nek' mu je laka zemlja.
Bearcot je bio trenerski genije, ali to ipak nije dovoljno da objasni onakav skok u igri Italije izmedju kvalifikacija (bili iza nas), takmicenja po grupama na SP i ostalih utakmica na SP. Godinama se suskalo da je u pitanju bila hemija, no nikad nista konkretno. U svakom slucaju, veliki trener.
Italija '82. je razbila sve na SP ako se izuzmu prve 3 utakmice koje su sve remizirali i jedva prošli na gol razliku. Imali su vrsnog trenera, svemirca Rossija i gomilu vanserijskih igrača. Kad se samo setim da je Jugoslavija bila ispred njih u kvalifikacijama, a na SP nismo prošli ni grupu. Uff, taj naš mentalitet.
U svakom slučaju, večna slava Bearcotu!
Samo mala ispravka - Italija je bila u grupi sa Peruom (a ne Cileom), Poljskom i Kamerunom. Cile je igrao u grupi sa Austrijom, Nemackom, i Alzirom. Slazem se s konstatacijom jednog od diskutanata da je to prvenstvo bilo najbolje. Osim Kuvajta, El Salvadora i Novog Zelanda, sve ekipe su bile izuzetno jake (mozda i Cile spada u grupu slabih sa tog prvenstva, ali nije to toliko bitno...). Sjajno prvenstvo koje bi bilo jos bolje da se Germani nisu dogovorili oko rezultata, i da onaj ludi seik iz Kuvajta nije prekinuo utakmicu...
Kad se samo sjetim toga prvenstva. Italija u skupini ima tri neriješene utakmice s Čileom, Kamerunom i Poljskom i jedva prolazi dalje. Nakon toga su zgazili sve protivnike. Sjećam se (tad sam bio klinac) da su talijanski novinari jako napadali Bearzota, a on je postao talijanski heroj.
Aj da i ja malo evociram decacke uspomene. To je bilo moje prvo SP da sam pratio i bio sam odusevljen. Navijao sam za fenomenalne Brazil i Francuze, ali su sreckovici Italijani nekako pobedili na kraju. A kako su samo prosli grupu, ... pa secam se da su protiv Kameruna izjednacili na 1:1 tako sto se golman N'Kono navodno okliznuo i lopta se bukvalno otkotrljala pore njega u gol. Bilo je dosta price o tom "klizanju" nakon toga.
A nasi, kao nasi. Sto neko rece nas mentalitet, a imali smo solidan tim. Mada, mora da se prizna da nas je i sudija zestoko ostetio sa onim penalom protiv Spanije. Secam se da je nas, po meni legendarni (odlican golman, umeo je da hvata loptu sa jednom rukom, dao gol sa svog gola ...) Dragan Pantelic u poslednjoj utakmici sirio ruke od nemoci na igru nasih fudbalera.
Jedno od najupečatljivijih SP u fudbalu ikada.
Nastup Italije je izmenio moj pogled na sport. Ni danas ne gotivim italijanski fudbal. Bili su jedna provincijska ekipa, nepoznati igrači, za Rosija niko nije čuo.
Sećam se utakmice sa Brazilom. Imali su svemirsku ekipu, jednu od najjačih u istoriji fudbala. Ziko, doktor Sokrates, Falkao, mislim Tafarel, Toninjo Serezo i još neki neviđeni likovi. Tu sam utakmicu odgledao otvorenih usta. Takvo rušenje bogova nikad nisam video.
U finalu su rasturili jako, jako dobru Nemačku, Sandro Pertini na tribinama.
Dakle, u sportu i životu su najvažnija mu**, petlja hrabrost, srce, motiv, želja, ljubav...
Ako je Enco Bearcot imao nešta sa tim, a mislim da je imao sve, hvala mu.
Kakav Marlon Brando, kad pokušaš da zamisliš kako izgleda prototip mafijaša, tu ti je čika-Enco. Enco je i bez šminke izgledao kao "kapo di tuti kapi".
IMAGE SOURCE
11 Komentari
Sortiraj po: