Matadori i deveruše

"Dia de la Hispanidad" zvanično se obeležava 12. oktobra, ali bi španske vlasti mogle da uzmu u obzir promenu u 14. jul. Ili da ovom datumu makar dodele specijalno mesto u sportskoj istoriji, budući da su pobedili u oba finala koja su igrali u nedelju.

Najpre je Karlos Alkaras u Londonu razbio Novaka Đokovića u finalu Vimbldona, da bi uveče u Berlinu "crvena furija" preko Engleske stigla do titule šampiona Evrope u fudbalu.

I to je, stekao se utisak na licu mesta, mnogo draži trofej španskoj naciji. Jer kako drugačije objasniti to da ni u jednom kafiću, restoranu ili pivnici nije bilo interesovanja niti Španaca koji su gledali vimbldonsko finale.

Nema šta, svaka čast Alkarasu, ali sve je bilo podređeno fudbalskom osvajanju Evrope. I njihovi su se igrači ponovo pokazali pravim "ubicama" u finalima. Takoreći, matadorima. Jer statistika koja ih prati je nestvarna.

Od 2002. godine španski klubovi ili reprezentacija su igrali u 23 finala (Lige šampiona, Kupa UEFA, Lige Evrope, Svetskog i Evropskog prventva) protiv timova koji nisu iz Španije. I osvojili su 23 trofeja. Dakle, dobili su svako moguće finale u kom su igrali.

Pravi matadori – igraju se sa razjarenim protivnikom, a onda ga nemilosrdno ubiju i uvek izađu na kraj kao pobednici.

Viene a casa

"Football is not coming home". Tako je već punih 58 godina. I neće ga "ostrvo" videti još barem neko vreme.

"El fútbol vuelve a casa". On živi na Mediteranu i baš mu je lepo tu. Da li ste znali da poslednjih šest šampiona Evrope dolazi sa juga Evrope?

Grčka 2004. godine, potom dva puta Španija, Portugalija, Italija, pa sada opet Španija. Ima nešto u tom maslinovom ulju i dobrom vinu.

Utisak je i tokom celog dana bio takav da su Španci došli da se zabave i uživaju u fudbalu. Verovali su u sistem koji traje decenijama, selektora koji je "prešao igricu" sa titulama u svim kategorijama, mlade nade koje će tek blistati i starije igrače koji će se otimati za "Zlatnu loptu".

Nije moglo da bude greške, te su se u skladu sa time i ponašali na ulicama Berlina. Kada prođu pored Engleza i dobiju psovku koju svi razumemo, prećute i samo se nasmeju. Sve su im vratili njihovi mezimci na terenu.

Čak je i nacionalna garda Španije došla u Berlin kako bi regulisala bezbednost svojih građana. Iznenadio sam se kada sam ih ugledao, ali bilo je razloga. Zato što su znali da će Englezi pokazati svoju lošu stranu u porazu.

Iako smo na ulicama prestonice Nemačke gledali obe grupe navijača kako, na udaljenosti od svega 20-ak metara, na svoj način kreiraju atmosferu, tokom dana nikakvih incidenata nije bilo. Dobro, ako izuzmemo to što su Englezi ukrali nemački eksponat auta i survali ga u drugo vozilo na raskrsnici.

To ćemo pripisati alkoholu i njihovom nevaspitanju. Ali, čim su shvatili da im se fudbal ni ovog puta neće vratiti kući, počeli su doslovno da divljaju.

Još u fan zoni je bilo dosta čarki između Engleza i Španaca, društvene mreže su preplavljene njima, pa su organi reda morali fizički da udalje jedne od drugih.

A onda, kada je meč bio završen, "ostrvljani" su pomahnitali. Zamislite kada je dama sa bine morala da im očitava lekciju da ne bi trebalo da tuku druge ljude zbog fudbalske utakmice i da to nikako nije lepo. No-no.

Iz njih je izlazilo sve ono najgore. Tražili su Špance u reci ljudi koja je išla ka metro stanici. Uz pijano urlanje i povike: "je*eš Španiju, je*eš Špance". Da mi nije bilo akreditacije oko vrata, pitanje je kako bih se i sam proveo.

Iz Londona su nam stigli snimci da su se čak međusobno tukli. Ma, šta tukli... Makljali!

Večite deveruše

Do zore smo slušali policijske sirene na ulicama Berlina i siguran sam da to nije zbog španske euforije i slavlja, već zbog tugovanja večitih "deveruša".

Da, to je izraz kojim je opisan još jedan podatak, da je Engleska jedina reprezentacija koja je izgubila dva uzastopna finala na evropskim prvenstvima. Pritom, pogađate ko je najveća "deveruša" među njima.

Hari Kejn je nastavio da neosvaja trofeje i da gubi finala. Pazite sada ovo: Kejn je imao JEDAN dodir sa loptom u kaznenom prostoru u prethodna dva finala EURO.

Fudbalska pravda je ovog puta pobedila. Ne pamti se da je neki tim ovako dominirao tokom celog turnira i da je više zaslužio trofej nego Španija. Superiorno zvuči 7/7 na celom šampionatu, s tim da su u četvrtfinalu morali da se igraju produžeci protiv domaćina koji se samo trenutno spasao golom u 88. minutu.

Luis de la Fuente i njegova "furija" su ubrali plodove 11-godišnjeg rada i zato je Španija ponovo na krovu "starog kontinenta".

Pokazali su da su najveća sila u Evropi i da će tek ojačati, čim Lamin Jamal postane punoletan, a njegov najbolji drugar Niko Vilijams zaigra u nekom jačem klubu od Atletik Bilbaa.

Sa njima, tek malo zrelijima i jačima, neka je Bog u pomoći njihovim rivalima.

Nego, znate li ko je prvi sledeći rival Španije 5. septembra?

B92.sport