I ja mnogo volim fudbal, za mene je on važna stvar

Reči jednog od najvećih partizanovaca koje je ovaj klub imao u osam decenija dugoj istoriji ovih dana se citiraju više nego ikada pre. Jer baš u ovim tmurnim i teškim danima za velikana iz Humske, one dobijaju na punom značaju.

Znaju ih svi ljubitelji Partizana, ali kao da nikada pre nisu shvatili njihovu suštinu. Čika Duško je bio mnogo ispred svog vremena.

"I ja mnogo volim fudbal. Za mene je fudbal važna stvar. Imam koga da volim, volim Partizan. Imam koga da mrzim, one koji su bolji od Partizana. Imam svake nedelje bar jednom veliki i uzbudljiv događaj. Mislim da je fudbal ili jedan oblik lažnog emocionalnog života ili vrlo važna dopuna našeg emocionalnog života. Danas je nedelja i ja idem na utakmicu", tako je govorio Duško Radović.

Danas nije nedelja, četvrtak je, ali u ovdašnjoj fudbalskoj realnosti, samo utorak, sreda i četvrtak donose ushićenje i radost navijačima. Vikendi su odavno "izašli" iz mode.

Razumemo se, tada se igraju evropske utakmice, daleko uzbudljivije, koje "ježe" kožu ljubiteljima fudbala mnogo više od nezanimljivih mečeva domaće Superlige. Razloga za to je milion, ali to sada nije tema.

 

Tema jeste Partizanov evropski meč, prvi ove sezone i on je, izgleda, probudio "grobare" koji će se odazvati u broju kakav, nažalost, dugo nije viđen u Humskoj.

Procena je da dilemu oko dolaska neće imati petocifren broj navijača, koji će se zaista pojaviti na stadionu u Humskoj. Mnogi će sada reći – a zašto bi došli?

Sa prošlom upravom Partizan je dotakao dno, a sa novom se nije mnogo toga promenilo. Eventualno je počeo da “mrda prstima”, kao pacijent koji se budi posle višegodišnje kome.

Rekonstruisane su svlačionice, popravljeni tereni, renoviran hotel, stigla je i nova oprema... Krenulo se od toga, jer je najpre bilo potrebno skinuti paučinu i raščistiti šut nakon ruševina koje su ostale iza prethodnih “rukovodilaca”.

FK Partizan

Partizanov navijač to će uvek pozdraviti, ali u isto vreme i reći: Šta nam je sa ekipom? Gde su igrači koji mogu da budu konkurentni bilo kome? Zašto nisu došla prava pojačanja u, sada već, drugom vezanom prelaznom roku?

Partizanov navijač će uvek ostati neodlučan, između toga da u ekipi ima 11 stranaca sa kojima će padati u trans posle pobede, odnosno, blatiti ih "na mrtvo" posle poraza, te 11 domaćih igrača koje neće vređati (valjda), ali će sumnjičavo vrteti glavom posle svakog lošeg pasa, izgubljene lopte i primljenog gola.

Partizanov navijač mora da shvati: da je moglo i da može bolje – sigurno. Da je AEK favorit za prolaz i da će se to potencijalno desiti – vrlo moguće.

Ali, da nema drugi klub i drugi, kako je rekao čika Duško, veliki i uzbudljiv događaj ovog četvrtka. Izuzecima čast, ali većina zna gde bi trebalo da bude od 21 sat.

Uostalom, ko zna da li će imati novu priliku u narednih 12 meseci.

Naposletku, Partizanov navijač mora da se vrati na suštinu. Da ponovo zavoli fudbal. Da zavoli dolazak na stadion i radost/tugu koju oseća posle utakmice. Da, i to se voli, na neki čudan način. A dnevnoj sobi toga nema, sve je prazno, ma koliko god bila dobra ekipa na trosedu i vrhunsko piće na stolu.

Preko ekrana se strast ne oseća, ne čuje zvuk kopačke koji udara fudbal i ne vidi navijač na "istoku" ili "zapadu" koji čupa sebi kosu (ako je još uvek ima) zbog propuštene šanse. Ali i istog tog čoveka koji sekundu kasnije još jače troši dlanove u znak podrške.

Problem nedolaska na stadion nije od juče, niti će ovaj tekst bilo šta promeniti u tom kontekstu. Ali dobro dođe kao podsetnik da je ipak lepše voleti fudbal sa tribina, umesto iz fotelje.

To je suština fudbala koju smo zaboravili, a koju nam je davno, davno opisao veliki Duško Radović.