Velika ispovest Iga Lorisa – o Konteu, finalu LŠ i gubitničkom mentalitetu Totenhema

Iza sebe ima zavidnu karijeru i titulu šampiona sveta sa Francuskom, ali nijedan trofej sa Totenhemom. I to je ono što ga i dalje muči.

Zbog toga se u svojoj autobiografiji koja je upravo objavljena osvrnuo na neslavne dane u Londonu i, iskreno zapitao, da li je vlasnik "pevaca" Danijel Levi imao želju da bilo kada išta osvoji.

“Manje od godinu dana nakon finala Svetskog prvenstva našao sam se u finalu Lige šampiona protiv Liverpula. Čineći to, postao sam jedan od retkih koji su igrali u finalu Evropskog prvenstva, finalu Svetskog prvenstva, a zatim i u finalu Lige šampiona. Dan pre meča, u Madridu, naleteo sam na Dejana Lovrena, defanzivca Redsa i mog bivšeg saigrača iz Liona. ‘Hej, Igo‘, viknuo je.‘Imaš Svetsko prvenstvo, možeš da me pustiš da osvojim Ligu šampiona!‘ Nisam mu dozvolio, to nam je oteto“, piše Loris u autobiografiji.

Zatim je i objasnio.

“Penal koji je dosudio sudija Damir Skomina posle 24 sekunde meča – kada je lopta udarila u telo Muse Sisokoa i odbila se u njegovu ruku – ubila je finale i zbrisala nas. Od 2. juna 2019. godine, promena u pravilima značila je da više neće uslediti kazna ako lopta udari u ruku igrača nakon što je prvo dodirnula drugi deo njegovog tela. Finale je održano 1. juna 2019. godine i nešto što ne bi bilo penal sledećeg dana je zapečatilo sudbinu finala pre nego što je ono zaista počelo“.

No, da krivica u potpunosti ne bi bila samo na plećima Skomine i UEFA, Loris se vratio na gubitnički mentalitet koji je tadašnji, izuzetno snažni tim Totenhema, posedovao.

“Nije to bilo sjajno finale. Igrao sam tri finala sa Totenhemom – dva Liga kupa (2015. i 2021) i jednu Ligu šampiona – u kojima nismo postigli nijedan gol. Bilo je tako razučaravajuće doživeti sve te emocije i da se avantura završi na takav način. Ne znam da li su svi u klubu i timu shvatili koliko je teško doći do finala, a koliko je teško vratiti se iz toga. Nisam siguran da smo razumeli da je ovo možda jedina šansa u našoj karijeri da osvojimo Ligu šampiona; da klub za koji smo igrali nije bio programiran da ga osvoji; da smo mogli da izbegnemo da ikada više čujemo ljude kako pričaju da Totenhem nikada ništa nije osvojio; da su naša imena mogla zauvek da budu urezana u istoriju kluba. Eto šta nam je taj penal oduzeo“.

Patrick T. Fallon / AFP / Profimedia

Zatim je objasnio konkretno šta je mislio kada je istakao da taj Totenhem nije imao šampionski mentalitet.

“Svima nama je urezan jedan detalj u sećanje. Četiri dana pre finala, Danijel Levi nas je sve pozvao kako bi nam rekao da ćemo, uz podršku sponzora, od kluba dobiti po jedan luksuzni sat. U početku smo bili uzbuđeni što smo videli elegantne kutije. Zatim smo ih otvorili i otkrili da je na poleđini svakog časnovika ugravirano ime igrača i uz njega natpis ‘Finalista Lige šampiona 2019‘. ‘Finalista.‘ Ko radi tako nešto u takvom trenutku? Još uvek nisam preboleo to, i nisam jedini. Da smo pobedili, on ne bi tražio da nam se vrate satovi da se umesto toga ugravira ‘osvajač‘“.

“Na prijemu posle utakmice u hotelu imao sam utisak da neki ljudi iz kluba i pojedini igrači nisu bili dovoljno očajni zbog poraza. Voleo bih da mi ljudi priđu i kažu:‘ Ne brini, Igo. Nikad više. Daćemo vam podršku da se vratite.‘ Ali kada sam se vratio u svoju sobu u noći finala, mislim da sam imao isti osećaj kao Maurisio i Hari: da li klub zaista želi da pobedi? Real Madrid nikada ne bi slavio izgubljeno finale, nismo ni mi“.

Totenhemu je jednostavno bilo nužno samo da – zaradi.

“Sve je bilo teško posle toga, i za Maurisija i za nas. Klub je konačno uložio u pojačanja, ali nismo prebrodili finale Lige šampiona. Da ne pominjemo tenzije koje bi samo rasle nakon odluke kluba koja je uticala na svakodnevni život tima; odluke donete bez saglasnosti tima ili trenera: da se svuda instaliraju kamere za Amazonovu seriju o Spursima. U svetlu pomenute sume – oko 10.000.000 funti – pitali smo se da li će oni čija će sezona i aktivnosti biti pogođeni, oni od kojih se svakog dana tražilo da budu ozvučeni, dobiti povećanje. Odgovor nismo dugo čekali – ne. Zato, kada bi filmska ekipa postavila male mikrofone na neke od stolova u kantini, mi bismo otišli i seli za drugi. Morali smo da budemo oprezni sve vreme. Jedino mesto gde smo mogli slobodno da pričamo bila je svlačionica za trening – naterali smo ih da nju ne diraju. Izuzev tamo, svuda su imali mikrofone – čak i tokom nekih vežbi, što nije bila mala stvar: to je bilo ograničenje i imalo je posledice“.

Mike Egerton / PA Images / Profimedia

Posebno je bio kivan na Antonija Kontea, koga je opisao kao "vrlo tešku osobu".

“Smatrao sam da je Antonio Konte poprilično karakterna osoba, vođen pobedom, koja mu je davala energiju, ali mu je bilo veoma teško da kontroliše frustraciju kada smo počeli da remiziramo, a kamoli kada bismo izgubili, jer njegova je unutrašnja muka morala da izađe van. A, ako je on patio onda je svako morao da deli njegovu muku i stvari su vrlo brzo mogle da se zakomplikuju“.

Recimo...

“Jednom mi je rekao da u bilo kojoj sedmici njegova sreća traje sat vremena, odmah nakon pobede, i to bi bilo to. Na treningu je sve nadgledao, organizujući taktičke treninge sa 10 spoljnih igrača protiv jednog golmana; ali je kreativnim igračima bilo teško da nađu svoje mesto u njegovom restriktivnom načinu igre. Krutost strukture i set sekvenci su nam u početku mnogo koristili, ali posle nekoliko meseci timovi su naučili kako da igraju protiv nas i postalo je sve teže pobeđivati“.

“Tokom mečeva Konte je bio ekstreman i eruptivan kao što je i izgledao, izazivajući poštovanje i strah. Ovako jaka ličnost naterala je krilne igrače da više vole da igraju utakmice na strani suprotnoj od klupe. Nikada nisam zaboravio naš prvi poraz sa Konteom: poraz od Mure u Sloveniji s rezultatom 2:1 u Ligi konferencije. Iako nisam igrao, ipak sam bio izložen njegovom vrištanju i nezadovoljstvu, kao i svi ostali. Na timskim sastancima bismo provodili najmanje 30 minuta dnevno radeći video-analize. Posle poraza u Mariboru Konte je urlao:‘Mura, Mura, ko je Mura? Izgubili smo od Mure!‘ Još mogu da ga čujem“.