Prinče Baskije, kapa dole

Ne da mi je on sam po sebi preterano značajan u životu, tek jedan fuš dres kupljen na ekskurziji u Lidu – ali, ono što je on predstavljao jeste.

Simbol odanosti, retko viđene savremene fudbalske vernosti i jedan od poslednjih koji je rekao "ne" madridskom Realu. Tako baždarenih više nema.

I čemu sad priča o Totiju, dan posle dočeka naših olimpijaca, dva po završetku Igara. Nije bitan Toti, on je samo asocijacija. Čak ni taj susret sa početka teksta se nije dogodio juče ili ovog meseca uopšte.

Priča je o Martinu Zubimendiju, španskom vezisti koji je po treći put u karijeri odbio velikana zarad ostanka u klubu za koji navija čitav život.

Baš kao i nekada Princ Rima, pred evropskim šampionom su se proteklih godina ređali Bajern, Arsenal i naposletku ovog leta Liverpul koje je sve odbio zarad ostanka u voljenom Real Sosijedadu.

Pre 20 godina se put Enfild Rouda iz San Sebastijana otisnuo Ćabi Alonso. Kao i Zubi, daleko od toga da je bio anonimus, pa opet mnogi nisu bili upućeni u njegove kvalitete. Sve je ukazivalo na to da će "redsi" na istom mestu pronaći zadnjeg veznog svetske klase.

Sofascore

Nisu računali na baksijsku vernost ili prevrtljivost. Zavisi iz kog ugla gledate i ko sudi.

Zubimendi je dao svoju reč izaslanicima iz Mersisajda, samo da bi se priča usložnjavala i bila sve dalje od tog ishodišta kako joj se bližio kraj. Na kraju mu je postavljen ultimatum, a odgovor je bio "no pasarán".

Gledajte, Martin je duže u tom klubu nego što nije. Došao je sa 12 godina, a sada mu je 25. I pre Liverpula je odbijao velike klubove, a sada je čak pristao i na daleko manje unosnu ponudu kluba u kom će ostati barem na još godinu dana.

Iz moje perspektive, Zubimendi je upravo osvojio Evropsko prvenstvo sa Španijom kao zamena najboljoj "šestici" današnjice, bio na meti kritika Baskijaca kao i klupske kolege Mikel Ojarsabal i njegov imenjak Merino, posle čega se javio Liverpul – njegov izlaz i korak napred ka samom vrhu.

Zaveden time je i dao reč, pre nego što je shvatio da je ono što napušta njegova rodna gruda. Neki od nas, to naprosto, nisu u stanju da urade.

Navodno su u Liverpulu besni, smatraju da ih je igrač zavlačio, te da sada ne mogu da krenu u potragu za alternativom. Previše je kasno? Tako ne posluje ozbiljan klub, ali nije prvi put. Poslednjih godina odbijanja Belingema, Kaiseda, Fernandesa, Lavije, između ostalih, ukazuje na hroničan problem "zakrpljen" dolascima Mekalistera i Soboslaja.

Uostalom, setimo se 2004. godine kada je Stiven Džerard obećao Žozeu Murinju i Piteru Kenjonu da će potpisati za Čelsi, samo da bi se posle Evropskog prvenstva vratio nazad kući u Liverpul i tu i ostao. Šta je usledilo godinu dana kasnije, to znamo.

Džerard je kasnije izjavio da se kaje, ali ne zato što nikada nije igrao za Čelsi, već što mu portugalski stručnjak nije bio trener. To bi lako mogla da bude i Zubimendijeva priča, ali sa nekim stvarima se mora i živeti.  

Jonathan Moscrop / Zuma Press / Profimedia

Čak ni to nije jedina paralela između njih dvojice. Verovatno ih ima dosta, ali prva koja pada na pamet jeste da su na svojim debijima menjali igrače za koje se očekivalo, ali nikada nisu postali ono što Džerard i Zubimendi jesu. Stivi Džejmija Redknapa, a Martin Rubena Parda uz napomenu da je sin čuvenog Harija ipak bio daleko bolji fudbaler.

Da se ne frljamo poštapalicama, "Panteonima" baskijskog fudbala i ostalim preterivanjima. Martin je naprosto ovim potezom po treći put, i uz najveće komešanje do sada, pokazao kome njegova vernost pripada.

Spot kojim je Aston Vila predstavila nove dresove, neki pokušaj retro dresova Juventusa... Zajedno sa Zubimendijevom pričom, stvara se atmosfera povratka nekog starog fudbala.

Samo, svestan sam da neće biti isto, jer i moja perspektiva nije ista.

Oči deteta su ipak to. Kroz njih je sve veće i šarenije.

Još kad vas poklopi sentimentalnost...