Slučaj "Đoković"

"Jedan od najvećih srpskih sinova", "dostojan da stane uz rame Nikoli Tesli i Svetom Savi", obožavali smo ga jer je Rafaela Nadala vozao po terenu "vamos-tamos", jer je Rodžeru Federeru terao suze na oči kada mu je oduzimao trofeje, jer je Endi Mari priznao da ga Srbin inspiriše i da bi "jednog dana želeo da bude kao Novak".

Sada dobrom delu naše teniske javnosti više nije dobar jer je, zaboga, ispao u drugom kolu Australijan open od 117. igrača sveta sa vajld kartom.
Tvrdili smo da je veliki Srbin, pravoslavac, najveći sportista kojeg je naša zemlja imala. Sada odjednom čeprkamo po njegovom poreklu i nismo više sigurni da li Srbin, Crnogorac ili Hrvat, u dilemi smo da li budista ili pravoslavac, sumnjamo da je prethodnih godina možda pio neke čarobne vodice, popisujemo mu stanove i bankovne račune, pitamo se gde li plaća porez, računamo koliko je moglo da se u kladionici zaradi na njegovu eliminaciju u drugom kolu, brljamo mu po tanjiru tražeći da li u njima ima tragova mesa, špijuniramo ga u spavaćoj sobi i šaljemo mu ženu na lomaču.

Da ne banalizujemo i ne generalizujemo stvari, naravno da nisu svi učestvovali niti u patetičnom obožavanju lika i dela Novaka Đokovića, niti u surovim ponižavanjima zbog sedam meseci slabih rezultata. Ali, čini se da je dobar deo naše teniske javnosti sklon euforiji kada Novak pobeđuje i satanizovanju kada gubi.

Ok, Novak ne igra šampionski tenis iz prethodnih godina, navikao nas je na neuporedivo bolje partije, činjenica je da je u krizi u profesionalnom i privatnom životu, na kraju krajeva sam je to priznao, činjenica je i da je ostao bez svog najjačeg oružja - samopouzdaja i mentalne snage... Za takve stvari ne treba biti teniski ekspert pa ih primetiti.

Teško je danas porediti Novaka koji je cepao majice i protivnike i Novaka koji "skida kapu protivniku", ali je isto tako teško prihvatiti neočekivano toksičan stav prema igraču koji je rezultatima i titulama izborio sebi mesto među besmrtnim teniserima, pa i sportistima uopšte, i svakako mu nije potrebna zaštita novinara od navijača. Njegov štit je zapravo ono, što su mnogi ljudi očigledno zaboravili, a što je Đoković uradio od 2011. godine.

Prvo za sebe, naravno, pa onda i za sve ostale koji su uživali u njegovim pobedama i bili ponosni kada ih i na Novom Zelandu, Kini ili u Južnoj Africi "prepoznaju" po Novaku Đokoviću: Where are you from? Serbia?! Aaaaaa, Novak Djokovic!

Zašto su mnogi tako brzo zaboravili da je on i dalje drugi igrač sveta, u kojem samo na ATP listi ima 2095 profesionalnih igrača, a oko ovog polja po nekim procenama gravitira preko 8.000 igrača, da je u istom trenutku imao u svojim rukama sva četiri grend slem trofeja i da mu nedostaje samo pehar iz Sinsinatija da kompletira sve masterse.

Opterećujuće je sada nabrajati sve Đokovićeve trofeje i rekorde, ali sada kada dosta ljudi tvrdi da Novak neće biti najbolji igrač u istoriji tenisa i da neće stići Rodžera Federera po broju grend slem titula, što i može biti a ne mora da znači, važan je jedan podatak o međusobnim duelima: Novak - Rafa 26:23, Novak - Rodžer 23:22, Novak - Endi 25:11. Dakle, u eri dva velika šampiona Federera i Nadala, koji činjenica imaju više onih najvažnijih titula, Novak se izborio za svoje mesto i vladao pet godina (2011, 2012, 2013, 2014, 2015).

I padao je tokom te vladavine, 2013. godine u jednom trenutku ga je pretekao Rafael Nadal, ali Novak se nije dao. Vratio se na tron, što ni sada nije nemoguće. Sa sadašnjom igrom naravno - ne, ali sa promenom odnosa prema igri svakako - da.

Tačno je da Novak Đoković nije nabolji teniser u istoriji u nekim značajnim stvarima, recimo po broju osvojenih grend slemova ili po broju nedelja provedenih na vrhu ATP liste, tačno je i da Novak više nema izraz lica karakterističan za pobednike, previše je blag, stavovi o tenisu postali su mu neočekivano ravnodušni, ali Novak ima 29 godina i vrlo su zlonamerni i neprimereni komentari da je "završio karijeru", "da je bivši", "da je trebalo da se povuče u penziju kao šampion".
I Nadal je padao sa prvog mesta pa se vraćao, padao je i Federer, zašto Novak nema pravo na to?!

Problem je što smo mi kao navijači takvi da smo neumereni u pohvalama, a još gori u kritikama. Zbog šest meseci pakla mnogi su skloni na pljunu na deset godina sreće. I najstašnije od svega jeste saznanje da sada u svemu vidimo razlog za lošu igru.

Novak jeste u svojoj knjizi "Serviraj za pobedu" iz 2013. godine pisao da mu se svakodnevna ishrana sastoji od jaja, variva, orašastih plodova, svežeg mesa, ribe, pilećeg mesa, određenih mlečnih proizvoda, voća i povrća, ali čovek se promenio i to je to. Njegovi slabiji rezultati možda u manjoj meri imaju veze sa obimom bicepsa, ili ishranom, a daleko u većoj meri sa posvećenošću, fokusom na tenis, samopouzdanjem. Ili drugim rečima - sve je u glavi.

Novak je zaslužio podršku i sada kada mu ne ide, bez obzira što je sam kriv za posrtanje. Rafu su poremetile povrede, Rodžera su stigle godine, a Đoković se sam izbacio iz ravnoteže.

Ipak, on je daleko iza sebe ostavio velika teniska imena poput Roda Lejvera, Ilijea Nastasea, Bjorna Borga, Džona Mekinroa, Ivana Lendla, Boris Bekera, Andrea Agasija, Džimija Konorsa, Stefana Edberga... I ko zna možda jednog dana, kada Novak prestane da igra, možda ponovo budemo ponosni na nekog našeg igrača koji je uspeo da kroz kvalifikacije stigne do 2. kola Australijan opena. A, tada ćemo shvatiti koliko veliku stvar je Đoković uradio za svetski tenis i srpski sport.

Žikica Babović