Kemnic i Nova Gorica – prestonice kulture Evrope

Spomenik Karlu Marksu je jedna od najvećih portretnih bisti na svetu po kojoj je istočnonemački grad Kemnic od 1971. prepoznatljiv. Sovjetski vajar Lav Kerbel je o svom delu – teškom 40 tona i postavljenom u centru grada – tada rekao: "Karlu Marksu nisu potrebne ni noge ni ruke, njegova glava kaže sve."

Ljudi iz Kamnica su otada kolokvijalno to mesto zvali: "Kod lobanje".

Međutim, kakve veze ima Karl Marks s Kemnicom? Lično, baš ne mnogo toga. Rođen je u Triru, a umro u Londonu. Dakle, daleko na zapadu. Za života nikada nije bio u tom gradu.

Ali za istočnonemački komunistički režim to nije bilo važno za odluku da preimenuju grad u Grad Karla Marksa. Tadašnji istočnonemački premijer Oto Grotevol obrazložio je taj korak jakom radničkom tradicijom u tom kraju. U očima režima to je bio socijalistički uzoran grad. 

I zaista, Kemnic je mnogo pre osnivanja istočnonemačke komunističke države bio jedan od vodećih industrijskih, radničkih gradova. Još u 18. i 19. veku u gradu se razvila jaka tekstilna, mašinska, železnička i automobilska industrija. Rudnici u obližnjim Rudnim gorama stvorili su jaku industrijsku bazu. Nije slučajno da su Kemnic nazvali "saksonski Mančester".

Posle sloma komunističkih režima na evropskom istoku, grad nije doživeo samo strukturne promene, već i preimenovanje. Na referendumu se 76 odsto građana izjasnilo za vraćanje starog imena – Kemnic. Ono potiče od lužičkosrpske reči za reku koja protiče kroz grad – Kamjenica.

Za razliku od Drezdena, Lajpciga i Istočnog Berlina, Kemnic posle ponovnog ujedinjenja Nemačke nije stekao veću popularnost. Godine 2018. mediji su mu posvetili pažnju jer je u gradu ubijen jedan nemački državljanin kubanskog porekla. U gradu su izbile antirasističke demonstracije, ali su organizovani i skupovi pokreta Pegida koji je protiv prisustva stranaca u Nemačkoj.

Grad je doživeo brojne istorijske lomove i počinjao je iznova, pa ga upravo to čini zanimljivim.

Shutterstock/tichr

"C the Unseen" – vidljivost za nevidljivi Kemnic

Godine 2025. će Kemnic u istočnonemačkoj pokrajini Saksoniji, nadomak granice sa Češkom, zajedno sa okolnim mestima, Rudnim gorjem i oblasti Cvikau nositi titulu prestonice kulture Evrope.

"C the Unseen" – to je moto organizatora, prema kojem treba učiniti vidljivim do sada nevidljivo i zanemareno. Program ima nekoliko težišta među kojima su "Istočnoevropski mentalitet", "Komšiluk, poštovanje, tolerancija" i "Demokratija, participacija, društvena kohezija".

Jedan od glavnih projekata je nazvan "3.000 garaža". Za vreme DDR-a u gradu su na sve strane građene garaže. One nisu služile samo kao mesta za parkiranje automobila, već i mesta susreta i privatnosti.

Priče pojedinih vlasnika garažnih mesta s portretnim fotografijama na izložbi pripovedaju o životu tih ljudi u nekadašnjem Gradu Karla Marksa i o prelomnim promenama posle 1989.

Nova Gorica, Goricija, Gerc – tri imena jednog mesta

Novina je to da su dva mesta jedna prestonica kulture Evrope – ali svaki za sebe. Radi se o podeljenom gradu Novoj Gorici u Sloveniji i Goriciji (Gorizia) u Italiji.

Mesto je osnovano oko godine hiljadite kao sedište grofova od Gerca, koji su spadali u najvažnije plemićke porodice na južnoj strani Alpa. Kasnije su gospodari bili Habzburzi, a tada se grad zvao Gerc (Görz). To je bio živ kosmopolitski grad, na ulicama se govorio slovenački, italijanski i nemački.

Posle Prvog svetskog rata i raspada Habsburške monarhije, Gerc je pripao Italiji i nazvan je Goricija. Slovenačko stanovništvo je asimilovano, a kulturna raznolikost je bila prošlost.

Posle Drugog svetskog rata stanje je opet promenjeno. Najveći deo grada je ostao na italijanskoj strani, ali Josip Broz Tito, tadašnji jugoslovenski vođa, nije hteo da se odrekne mesta i podigao je na obližnjim livadama na jugoslovenskoj strani Novu Goricu. To je planski razvijan grad, moderan i funkcionalan.

Time je cementirana granica između dva grada, porodice su razdvojene, a nepoverenje je poraslo na obe strane. Hladni rat između Istoka i Zapada i mali grad između navodnih fašista i tobožnjih komunista.

I posle pada Gvozdene zavese granica je postojala još 16 godina. Slovenija je 2004. postala članica Evropske unije, a 2007. je pristupila Šengenskom sporazumu. Tek tada su oba mesta mogla da sarađuju na suočavanju s prošlošću. Sada poslednji podeljeni grad Evrope može da ponese naziv Evropske prestonice kulture.

"Bezgranično" između Istoka i Zapada

Granica više nije tu, ali arhitektura odaje mnogo o istoriji grada. Italijanski stari grad i fasade sa štukaturom na jednoj strani, a na drugoj betonske građevine iz socijalizma. Lepa priroda ravnodušna je prema nekadašnjim podelama.

Ona je na obe strane jedinstvena. Posetioce privlače tirkizna reka Soča, Vipavska dolina, Solkanski most kao najveći železnički kameni most na svetu.

Moto koji sugeriše odsustvo granica, "Borderless", jeste i simboličko ponovno ujedinjenje grada. Nova Gorica i Goricija zajedno se predstavljaju kao "prestonica kulture Evrope 2025. bez granica".

Otkriti Evropu

Naredna godina biće posvećena gradovima koji su preživeli i prevazišli brojne istorijske lomove. Jedinstveni su, inovativni, raznoliki i vredni posete. Upravo to je cilj programa koji imenuje prestonice kulture Evrope – da podstakne i evropsku raznolikost i osećanje zajedničkog nasleđa evropskih kultura i evropske pripadnosti. Program je 1985. inicirala tadašnja grčka ministarka kulture Melina Merkuri.

Kemnic je četvrti nemački grad koji je izabran za Evropsku prestonicu kulture. Svečano otvaranje je planirano za 18. januar. Godišnji program predstavljen je u oktobru i ima 400 stranica, sa 150 projekata i hiljadu dešavanja.

U Novoj Gorici / Goriciji otvaranje je planirano za 8. februar. Program će početi šarolikom povorkom koja će krenuti od železničke stanice u Goriciji i ići ka Novoj Gorici.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku