Nova vest
Olimpizam

Četvrtak, 15.07.2021.

09:00

Ivana Maksimović za B92.net: Kad majka podvikne i pogura ka olimpijskom srebru

Na Olimpijskim igrama u Londonu naciju je srebrnom medaljom obradovala strelkinja Ivana Maksimović.

Izvor: Stefan Smuđa

Autor: Stefan Smuđa

Ivana Maksimović za B92.net: Kad majka podvikne i pogura ka olimpijskom srebru
Foto: Profimedia

Ona je 4. avgusta 2012. godine u finalu gađanja malokalibarskom puškom u trostavu sa rastojanja od 50 metara imala 687,5 bodova i završila ispred Čehinje Adele Sikorove, a iza Amerikanke Džejmi Bejerli-Grej.

Zbog toga je četiri godine kasnije u Rio de Žaneiru dobila ogromnu čast da nosi zastavu Srbije na svečanom otvaranju.

Nikada nije propuštala priliku da istakne koliko joj ova sportska svetkovina znači i svakako je pravi sagovornik uoči, po svemu, unikatnih Igara u Tokiju.

Ivana Maksimović-Anđušić je, dakle, učestvovala na Igrama 2012. i 2016. godine. U Londonu je osvojila srebrnu medalju, a u Riju nosila zastavu Srbije. Najpre nas je zanimalo šta je od ta dva događaja, za nju, veći uspeh.

"Joj, baš znaš da pogodiš pitanje... Ne znam, obe stvari su za mene ostvarenje sna i nešto o čemu sam maštala celog života. Nošenje zastave možda veće jer mi se činilo nedostižnim, pošto je moj otac (Goran Maksimović, olimpijski šampion iz Seula 1988. godine u gađanju sa 10 metara, prim. aut.) legenda našeg sporta, osvojio je toliko medalja, a nikada nije imao priliku da nosi zastavu svoje zemlje. Uvek sam potajno priželjkivala, ali nikada nisam realno verovala da je to moguće. Tako da kada se pojavila ta mogućnost, bila sam presrećna i preponosna, kao i svi u mojoj porodici. Osvajanje medalje je ipak razlog zbog čega sam se upustila u celu ovu pustolovinu sa streljaštvom i da se time profesionalno bavim. Smatram da je to kruna karijere, pogotovo u pojedinačnom sportu. Možda bih izdvojila olimpijsku medalju, iako je i nošenje zastave zaista posebno i nezaboravno", rekla nam je Ivana na početku razgovora.

Možeš li da se vratiš na taj 4. avgusta 2012. godine i šta se sve dešavalo u Londonu tog dana? Kako si se pripremala za finale i da li pamtiš nešto posebno upečatljivo tog dana izlazak na vatrenu liniju?

"Taj 4. avgust usledio je posle niza neuspeha naših sportista u Londonu, ali i mog prvog nastupa odmah po otvaranu Igara. Bio je mnogo lošiji nego što sam očekivala vazdušnom puškom, disciplina koju zaista jako volim. Ali to je bio moj prvi nastup na Igrama, bila sam jako mlada i sve to je uticalo da ne postignem svoj rezultat koji sam očekivala. Kasnije je bila malo lošija atmosfera, dosta četvrtih mesta, puno sportista koji su ostali bez finala i borbi za medalju. Svi smo malo potonuli i bilo mi je krivo, pa sam odlučila da ja budem ta koja će sve da podigne na noge, da se oraspoložimo, da razvedrimo atmosferu i da preokrenemo situaciju. Tu sam pronašla inspiraciju u selu, a što se tiče samih očekivanja za mali kalibar, stvarno su bila velika jer sam te godine imala veoma dobre rezultate, iako nisam bila favorit kao jedna od mlađih strelaca. Moj tim je znao šta i koliko mogu, ali su mi često misli lutale, jer sve bih da vidim, sve da upoznam. Onako, malo si rasejan", opisala je Ivana.

Potom nam je ispričala anegdotu koja je u velikoj meri uticala na njen kasniji nastup na strelištu.

"Sećam se da je takmičenje bilo jako rano, ustajali smo u četiri ili pet ujutru da bi došli na strelište i spremili se. Imala sam veliku tremu, bila sam uzbuđenja toliko da sam mami za doručkom u menzi rekla: ’Ja ovo ne mogu’. Mama, koja mi je tada bila trener, videla je koliko je sati i znala je kako da odreaguje. Podviknula je tamo pred svima: ’Da li je moguće da u ovom trenutku tako nešto možeš da izgovoriš, došla si na Olimpijske igre, nisi došla bilo gde. Vrlo dobro znaš šta treba da radiš i šta imaš u rukama. I tu kreće jakim i visokim tokom da mi se obraća, skoro je vikala, napravila potpunu scenu u sred restorana. Meni ništa nije bilo jasno, tek smo ustali, krećemo... Ali to je bila njena taktika da me podigne, da nemam čega da se plašim i ceo put do strelišta sam u glavi samo razmišljala zašto se ona ljutila na mene, šta sam sada rekla pogrešno, zašto se toliko drala... I mnogo manje sam razmišljala o činjenici da sam na Olimpijskim igrama i da se spremam za najveći događaj u svojoj karijeri. Kada sam došla na vatrenu liniju bila sam samo u tom trenutku, u fokusu, znala šta treba da radim, setila se svih taktika i meč je bio lak, iako je sve ostalo bilo teško“.

A onda finale...

"A u finalu je bila posebna priča. Bila sam oduzeta, van sebe i prepuna treme jer je to bilo jedno od mojih prvih finala na malom kalibru. Mama nije mogla da se kontroliše i samo se sklonila i rekla ocu koji je tada bio selektor: ’Gorane, ti preuzimaš od sada’, jer ni ona nije mogla da izdrži taj pritisak. Bilo je greškica i propusta, mogla sam da napadnem i zlato, ali uvek mi je u glavi bila ideja da zadržim poziciju na kojoj sam bila. Meni je to bilo dovoljno, sa srebrnom olimpijskom medaljom sam bila presrećna".

Ranije si rekla da si bila savršeno spremna, ali da to često nije dovoljno, nego da si tada uspela da vladaš emocijama što je napravilo razliku. Kakav je bio osećaj kada si pogledala semafor i videla šta si, zapravo, ostvarila?

"Sve vreme dok se takmičiš imaš ekran ispred sebe i sve pratiš, posle svakog hica. Jako je bilo teško, samo finale mi je unosilo veliku nervozu i tremu, taj puls nikako nisam mogla da smirim i rad puške. Kad god vidim da se penjem na prvo ili padam na treće mesto, bilo je još gore. Tek kada sam opalila poslednji metak i bacila pogled na ekran, moglo je srce da mi pukne. Jedino što sam mogla da uradim u tom trenutku je da se okrenem prema tati i da ga najjače zagrlim. To je bio naš cilj i moj najveći san, da dostignem tatu i njegove visine. U tom trenutku, sa 22 godine, nezrela, mlada, još uvek nesvesna svega, uspevam to da uradim i posle toliko godina tek postajem svesna šta sam uradila i koliko bi trebalo da budem ponosna".

Ranije si mi jednom prilikom rekla da u streljaštvu nije kao u plivanju ili atletici gde mladi ostvaruju sjajne rezultate, već da u streljaštvu takmičari pružaju najbolje od sebe od 28. do 35. godine kada mentalno sazru. Sada nećeš učestvovati u Tokiju, ali sa tim u vezi, možemo li očekivati tvoje najbolje izdanje na Olimpijskim igrama u Parizu za tri godine?

"To je moja velika želja. Bez obzira što se na mom privatnom planu dešavaju neverovatne stvari i nije sve išlo po planu (Ivana je po drugi put trudna i za par meseci će sa suprugom Danilom Anđušićem dobiti drugog sina, prim. aut.), nisam spremna da se tek tako odreknem svog sportskog života i sportske karijere. Ostala sam tu nedorečena i želela sam taj Pariz koji bi mi bio cilj za budućnost. Ali, ograđujem se jer ne znam koliko će to biti moguće sa dvoje dece. Stvarno su velika odricanja, svakodnevni treninzi po ceo dan. To je velika žrtva i ne znam da li sam spremna na nju u ovom trenutku. Ipak su mi porodica i deca na prvom mestu. Ostaje da čekamo ovog drugog vragolana, da vidimo kakav će biti, pa ako bude vremena stvarno ćemo se potruditi i Danilo i ja, jer on zna koje su moje želje, a to je da se vratim".

London i Rio bili su poslednji u, pod znacima navoda, realnim uslovima, kada je reč o pripremama za učešće, pa i održavanja samog takmičenja. Sada u Tokiju neće biti publike, svi će biti u "balonu"... Kako i koliko to može da utiče na same učesnike?

"Iskreno, meni bi možda bilo lakše, jer je naš sport takav da što manje ima tih distrakcija i ometanja, to nam je lakše. Razumem da streljaštvo nije toliko popularan sport ni interesantan i ljudi koji dođu se razumeju. Sada su uveli i muziku i navijanje, kako bi bilo što zanimljivije, ali to su sve stvari koje nama strelcima otežavaju. Stvarno moraš da vladaš glavom u svakoj sekundi, i to u trajanju od dva ili tri sata. Praktično je nemoguće da nemaš nijedan pad koncentracije. Ne mogu da pričam za druge sportove, ali za nas strelce bi ovo možda moglo da bude i prednost. Ali mi smo uvek imali dobre rezultate i sada u Tokio ide veoma jaka ekipa. Ne želim da budem skromna, stvarno očekujem veliki uspeh od njih. Meni je najviše žao što neće biti tog duha olimpizma, cele atmosfere u selu, tokom takmičenja, druženja između sunarodnika i sa drugim nacijama. Mladi koji po prvi put budu išli na Olimpijske igre neće osetiti to na pravi način".

Koga vidiš kao potencijalne osvajače medalje ili medalja za Srbiju u Tokiju?

"To je uvek nezahvalno reći, da ne baksuziram. Mada ja kada sam išla u London ja sam na sva usta pričala da osvajam medalju, to je meni bilo toliko realno i toliko sam sebe videla na podijumu da nikakav baksuzluk nije uticao i ništa nije moglo da me odvrati od toga. Ne bih nikoga mnogo izdvajala, to su sve velika imena koja svi dobro znamo. Imamo pojedince koji su genijalni, iz tenisa, streljaštva... Očekujem najmanje dve medalje, pa neka se dogovore ko će ih osvojiti. Iz ekipnih sportova uvek, tu su vaterpolo i ženska košarka. Volela bih stvarno da Novak Đoković uzme zlato, jer mislim da je u Riju bilo njegovo vreme. Svi u sastavu smo bili spremni za to, ali očigledno nije bio momenat. Očekujem da sada kruniše karijeru na najlepši mogući način. I naravno, da moji strelci donesu što više medalja".

Nažalost, suprug Danilo Anđušić nije uspeo sa košarkašima da izbori plasman u Tokio, iako je on lično odigrao sjajan meč protiv Italije. Kako je u vašoj kući podnet taj poraz?

"Ako veruješ, još uvek se oporavljamo. Njemu je to jako teško palo, što je i razumljivo. On je celu sezonu, koja je bila dobra i psihički teška, uspeo da prebrodi i da dočeka reprezentaciju bez odmora. Baš je to želeo, goreo od želje, to sam viđala svakog dana. Posle napornih treninga ništa mu nije bilo teško i jako mi je žao. Kao sportista, veoma dobro znam kako se sada oseća, često sam gubila medalje i odlaske na velika takmičenja. Znam da je teško i da ga ništa ne može utešiti, ali verujem da će uz porodicu i sina da nađe snagu da prebrodi ovaj udarac. Volim da kažem da je ovo bila ’jeftina’ prilika, objektivno je bilo lako dođi do plasmana na Igre, ali očigledno u sportu nikada ništa nije lako. Nadam se i verujem da će ponovo dobiti šansu, kako za druga velika takmičenja, tako i za Olimpijske igre", istakla je Ivana Maksimović-Anđušić.

Autor – Stefan Smuđa

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

3 Komentari

Podeli:

Olimpizam

Vidi sve

U fokusu

Vidi sve
Tenis

Raspad sistema

Da situacija u kojoj se Andrej Rubljov nalazi nije dobra odavno je poznato. Ali to ne sprečava ruskog tenisera da nastavlja da zabrinjava i tone sve dublje. I jasnog rešenja, utisak je, nema.

Luka Nikolić

16:30

4 d

Novo Sport Video Menu