Grčka i sport, kao da su postali bliski...

Velika je Atina. Nema šta da se priča, pet miliona stanovnika u gradu, još pet u ‘ostatku države’. Tri miliona Atinjana, dva miliona doseljenika koji su ’na privremenom radu’ u glavnom gradu. Trenutno je situacija nešto promenjena, Atinjani su otišli na odmor (kažu, sasvim slučajno, uvek u avgustu putuju), a ’ostalih’ je i više nego obično, došli da vide Olimpijske igre.

Atinjani tvrde da došljaci kvare grad, da ne žele da se uklope, oni koji su došli žale se na Atinjane. I tvrde da ovi ne shvataju kako je u manjim mestima. Nije to vidljiv antagonizam, ali, naučio sam da je pitanje – ’Izvinite, da li ste iz Atine?’ pogrešno. Ili će odgovor, uz uzdah, biti potvrdan, uslediće i blago objašnjenje da ’nas je sve manje’ i da je grad ’promenjen’, ili odrečan uz ratoboran stav – ’Nisam, pa šta?’

Idealno je pitanje - da li ste iz Grčke?, naravno, pa i Platon, Aristotel, Melina Merkuri i Teo Zagorakis su! Majice filozofa antike i bivše pevačice i bivše ministarke kulture nisam vidjao, ali – ako neko nema dres ili majicu fudbalske reprezentacije, odnosno neku ’memorabiliju’ na EURO 2004, pre je turista nego domaćin.

Ponosni su na to dostignuće i vrlo pažljivo prate sportove na Igrama u kojima imaju predstavnike koji mogu daleko da doguraju. Dizanje tegova, gledaju, vaterpolo, jedan od popularnijih sportova, a kako i ne bi bio, ženska selekcija igraće finale, muškarci, bez četvrtfinala, polufinale. Recept jednostavan, dve godine su uložili u stvaranje reprezentacije, ’forma im raste’ stalno i, uz podršku sa tribina, igraju sjajno.

Jedrenje ’često gostuje’ na nacionalnoj televiziji, rvanje počelo, tapkaroši prodaju karte. Atletika se, grubo rečeno, deli na one discipline u kojima domaćini računaju na medalju ili ju je neko od Grka ili Grkinja već osvojio. 20 kilometara hodanje, zlato, mislim da sam finiš te ’trke’ video bar deset puta, a, uz svo poštovanje prema uspehu Atanasije Cumeleke, nisam znao da je hodanje nacionalni sport. Žene im uspešnije od muškaraca, nema problema, k’o da nisu sa Balkana, ponosni.

Pratili su pažljivo i gimnastiku, kada je vežbao Dimos Tampakos. Osvojio je zlato, a navijači su potpuno zaboravili da je i njegove konkurente majka rodila i da su ljudi, toliko su ih ometali da ne mogu da se setim da je neko nekoga nekada. Recimo, slobodna bacanja za goste u ’Pioniru’ ili ’Jazinama’, sekund pre kraja, na nerešeno, podsećala bi na nastup neke ’neme’ pozorišne trupe u poredjenju sa ovim paklom.

Znam još neka mesta gde bi bilo slično, ali, koliko god nekada bilo iritantno to podržavanje svojih, brojke kažu da Grčka ima trenutno 11 medalja (5-3-3) i ma šta ja mislio o razlici izmedju medalje na košarkaškom turniru ili u odbojci i onih za jedrličare, skakače sa platforme, rvače... to je tako. Grci na ’tabeli najuspešnijih’ trinaesti, a Španija, na primer, dvadesetdeveta, Kuba četiri mesta niže, Brazil 34.

I zasluženo, ako ne zbog toga koliko im sport trenutno vredi, onda zbog toga koliko su i kako uložili u sportske objekte.

Gledao sam neke lepe stadione i dvorane po Evropi, ali je sve u okviru olimpijskog kompleksa ’OAKA’, na ’Heleniku’, dvorana u Marusiju, dvorana ’Mira i prijateljstva’, čak (koliko puta sam se samo pitao ko joj dade ime prepuno ironije, ko se seća mira i prijateljstva iz 1995. ili 1998. godine, podržaće me), stari ’Panatinaiki’ stadion... impresivno.

Novo i svetlo, ali, siguran sam – i dobro. Potrošilo se, ali, vraća se i tek će. Ako jedan od sto klinaca koji nosi dres nekog od grčkih fudbalera nauči nešto sa loptom, ako neko od klinaca koji brišu parket ’ispadne igrač’, ako neki koji su u šoku zbog Tanu, Kenderisa i Sampanisa odluči da se nikada ne dopinguje, Grci su pogodili sa ovim Igrama.

Nismo dobili OI 1992, pobedi nas Barselona, čak, ako se sećam, i Brizbejn, ali sledeće godine su prvenstva Evrope u basketu i odbojci kod nas. Možda nam baš tada krene...