Polaganje: Dobro došli u najhaotičniji grad na svetu

Pune čari prestonice Filipina, jedne od tri država u kojoj se igra Svetsko prvenstvo u košarci, mogli smo da osetimo tek u četvrtak, s obzirom da smo iz Beograda stigli u sredu u kasnim večernjim satima kada nije bilo gužve, niti mnogo naroda na ulici.

Zato nam je četvrtak predstavljao vatreno krštenje i za malo vremena mogli smo da se uverimo u sve ono što su nam ljudi pričali – velike gužve, vazduh koji se ne može opisati rečima, taj miris, da ne kažemo smrad, i to isparavanje morate osetiti, policajci na svakom koraku, što oni koji uređuju haotični saobraćaj, što oni koji čuvaju lokale, urbanizam po kom u krugu od 200 metara imate elitne zgrade i “favele“…

Pa tako imate velike tržne centre oko Aranete, čuveni “Ali Mall“ koji je posvećen Muhamedu Aliju zbog pobede protiv Džoa Frejžera u istorijskom meču u Araneti, koji je još poznat i kao “Thrilla in Manila“. Sve to izgleda moderno i lepo, ali kada zađete tri ulice dalje ulazite u siromašne delove iz kojih želite što pre da izađete jer nisu bezbedni.

U u ovom delu grada, sredine nema, a kako se može čuti i pročitati, takva je cela Manila – i to već unazad tako 80 godina.

Japanci su krajem drugog Svetskog rata sravnili Manilu i kako kažu lokalci grad se do dan danas nije oporavio, u šta smo mogli i da se uverimo.

Od hotela do dvorane imamo deset minuta pešaka, ali filipinskim načinom, odnosno trčeći preko ulica, jer ako na pešačkom idete normalnim hodom postoji velika verovatnoća da će vas nešto udariti.

Jednostavno vas kola, koja ne usporavaju zbog pešaka, teraju da ubrzate hod ili pretrčite kada prelazite ulicu – drugu opciju nemate ako hoćete da ostanete čitavi. To što se tiče saobraćaja i nije za čuđenje, mnogi gusto naseljenje svetski gradovi funkcionišu na taj način, jer da je drugačije saobraćaj bi bio još zakrčeniji, a verujte, gore od ovoga teško može.

Zato i ne možete krivite vozače što nemaju mnogo poštovanja prema pešacima, različita je kultura i teško da može drugačije u ovakvim sredinama.

Kada je reč o dvorani, više ste mogli da čitate u tekstu posvećenom Araneti, legendarnom zdanju koje je sagrađeno 1958. godine, a otvoreno dve godine kasnije.

Jedna od stvari koju bi trebalo spomenuti jesu klima uređaji koje Filipince ne štede i zato doživite blagi šok kada spolja uđete u klimatizovano, odnosno obrnuto, kada sa 20 stepeni zakoračite u zagađeno i 30+ stepeni.

Posle uzimanja akreditacija i bitisanja nekog vremena u dvorani odlučili smo da istražimo malo grad, ali ne mnogo, nekoliko stotina metara oko hale i naišli smo na ono što smo vam opisali na početku teksta – malo urbano, malo favela i tako u krug.

Sve ovo vam pišemo kako bismo vam približili grad, a ne kako bi se žalili na nešto, daleko od toga da nam je loše, uživamo u sportu koji volimo i poslu koju volimo, samo pokušavamo da dočaramo grad iz prve ruke.

Posle kratkog obilaska dela grada u kojem se nalazi Araneta, vratili smo se u halu i sačekali konferencije za medije, Srbije i Kine.

Činjenica, želeli smo prvo na Južni Sudan, ali je njihova pomerena za 21.30, pa smo prvo bili kod Pešića i Bogdanovića, potom kod Đorđevića, a na kraju i simpatičnih Sudanaca. Opširnije o njima čitaćete u petak.

Na kraju dana pogledali smo malo treninga Srbije, videli da sve funkcioniše kako treba, a potvrdu za to dobili smo od Alekse Avramovića i Marka Gudurića.

Konačno, u petak kreće košarka i mnogo se radujemo, jer zbog toga smo došli u Manilu, a ne zbog obilazaka grada i davanja recenzija, ali turnir još nije počeo i red je malo dočarati stanje u gradu u kom će srpski košarkaši pokušati ono što su njihovi prethodnici pre 45 godina.

Srbija prvu utakmicu igra protiv Kine u subotu u 20 časova po lokalnom, tačnije u 14.00 po srednjeevropskom vremenu.