Beogradski 'El Clasico': Novi Beograd – Zemun

Kažu, kada igraju Seltik i Rendžers njihov Glazgov stoji. Ništa se ne dešava. Vreme je zamrznuto na devedeset minuta i ništa drugo nije bitno, samo lopta u mreži.

Kažu, kada igraju Roma i Lacio da se i oni sa plafona Sikstinske kapele išunjaju da gledaju fudbal, a Fontana di Trevi odbija da prima petoparce i cente dok sudija ne odsvira kraj.

I još kažu da čitav Buenos Ajres podrhtava kada igrači Boke i Rivera istrče na Bombonjeru ili Monumental, a da voda ispod Bosforskog mosta odbija da teče dok Fener i Galatasaraj ne završe.

Ima nečeg romantičnog u tom fudbalu. Kao mali izabereš svoj klub i pratiš ga. Pratiš ga tokom čitavog života, a malo je takvih stvari koje toliko traju. Čupaš kosu, grickaš nokte i skrati ti život za koju deceniju, ali ga pratiš. Jer tvoj je, kakav god bio, nemaš drugi.

Uz taj tvoj klub uvek ide i neki „njihov“, klub pogrešnih boja. Boja koje odbijaš da nosiš. Najveći rival sa čijim navijačima ćeš se kao mlad svađati do iznemoglosti, a u starosti se sa nekim od njih (koji je podnošljiv, iako je „njihov“) sećati i lepih i ružnih stvari.

Svih pobeda i svih golova u devedesetom koje su i jedni i drugi primili u derbijima.

Pročitajte priču našeg Slobodana Maričića.