Izrabljivanje na “srpski” način

Svoju tiraniju demonstriraju na sve moguće načine: kroz blanko otkaze, primoravanjem na prekovremeni rad, neopravdanim kažnjavanjem, zabranom sindikalnog udruživanja...

Posle serijala o položaju radnika javilo nam se mnogo ljudi koji su na svojoj koži doživeli ono o čemu smo pisali. Izabrali smo tri autentične priče, koje odlično opisuju hod po mukama srpskih radnika.

1. Stevan Nedeljković već 27 godina radi u „Železnicama Srbije". U martu je „stisnuo petlju" i javno progovorio o zapošljavanju kadrova bez adekvatne stručne spreme u ovom preduzeću. I jedino što se promenilo bio je njegov položaj u firmi - iako je diplomirani saobraćajni inženjer, raspoređen je da bude radnik u režijskoj radionici ispod mosta Gazela.

“Pre tri godine završio sam fakultet za inženjera saobraćaja, po Bolonji, i konkurisao za mesto inženjera. Nažalost, primljeni su ljudi koji su završili menadžment, i to na fakultetu u Čačku, koji nije po Bolonji. Nije mi jasno kako neko može da radi kao inženjer saobraćaja, a da nije imao baš nijedan predmet iz te oblasti, već je učio samo ekonomiju, marketing i nije položio državni ispit”, priča Nedeljković.

Deprimirano opisuje kakva je sve šikaniranja doživljavao obilazeći pragove nadležnih institucija.

“Išao sam i u Saobraćajni institut CIP, u Ministarstvo infrastrukture, bogzna gde sve još, ali svi su samo slegali ramenima. Kada je sve izašlo u novinama, počeli su da me na sve moguće načine ignorišu i ponižavaju, da bi me na kraju prebacili na daleko lošije radno mesto. Već neko vreme bukvalno radim u jednoj šupi u koju sam sklonjen iz zgrade preduzeća u Nemanjinoj, a plata mi je prepolovljena”, kaže Stevan.

Iako smo danima pokušavali da dobijemo komentar i od „Železnica", u tom preduzeću nisu želeli da odgovore po kom osnovu je Nedeljković prebačen na novo radno mesto.

2. Ispovest trudnice Marine J. (30) iz Beograda potvrđuje našu priču o blanko otkazima koje zaposleni potpisuju već prilikom sklapanja ugovora o radu.

“Za šest meseci trebalo bi da se porodim. Otkako sam se pre tri godine zaposlila kod njega u trgovini, gazda je samo hvalio moje zalaganje. Stvarno sam se trudila da pokažem da sam vredan radnik. Međutim, čim sam mu rekla da sam zatrudnela, potpuno se promenio. Desetak dana me je ponižavao na svaki mogući način, čak me je terao i da nosim teške gajbice sa voćem i povrćem, drao se za svaku sitnicu, da bi na kraju odnekud izvukao papir na kom sam potpisala da dajem otkaz. Uneo je sadašnji datum, iako sam svoj potpis stavila pre tri godine. Tada o tome nisam ni razmišljala, bilo mi je važno samo da dobijem posao, odavno sam zaboravila na taj papir”, priča Marina, koja je u jednom trenutku čak i zaplakala, pitajući se kako će sad da prehranjuje porodicu. Da se žali sudovima, kaže, nema para.

3. A i oni koji su se žalili nisu bolje prošli. Beograđanka Ivana P. (45) radila je deset godina u jednoj velikoj državnoj firmi. Molila nas je da ne pišemo kojoj, pošto se nedavno, posle godinu i po bez posla, zaposlila u istoj delatnosti, pa sarađuje sa svojom bivšom firmom.

“Šef je rešio da u računovodstvo dovede svoju prijateljicu. To sam, naravno, saznala tek kasnije. Mada, bilo mi je sumnjivo kada me je rasteretio posla i ja sam tako neko vreme sedela kao zamlata. Kada sam se požalila, rekao mi je da je bolje da uživam u neradu nego što se bunim. Onda je doveo prijateljicu da radi moj raniji posao. I tako smo nas dve, jedna naspram druge, sedele nekoliko meseci”, priča Ivana P.

“Kada bih je pitala da li treba da pomognem, dobijala sam odrečan odgovor. Ponovo sam pokušala da razgovaram sa šefom, međutim samo sam odslušala njegov monolog začinjen uvredama. Na kraju sam posetila i Inspekciju rada. Već sutradan se saznalo za to i ubrzo sam kroz sistematizaciju otpuštena”, priča Ivana P. i dodaje da je pokušala da tuži firmu sudu ali da je odustala kada je shvatila koliko će proces trajati.