Internet u Srbiji: U mreži monopola

O internetu se u Srbiji javno diskutuje mnogo manje nego o putevima, prugama ili gasovodima. A trebalo bi da bude drugačije. Krstarenje internetom u Srbiji je često neudobno koliko i putovanje vozom ili automobilom - internet saobraćajnice su spore, veze znaju često da “pucaju”.

Za građane je to još jedna neprijatnost. Ali, poslovnim ljudima, loš internet je ozbiljna prepreka za biznis. Za mnoge investitore kilobajti su važniji od kilometara.

Da bi 31 odsto muškaraca i 17 odsto žena koliko ih u Srbiji koristi internet imali pravu, brzu i kvalitetnu internet vezu mora da se prevaziđe „sporovozna“, telefonska, dial-up konekcija. Najlakši način da se ostvare brze veze jeste ADSL konekcija. „Asimetrično digitalna pretplatnička linija“ koristi postojeće bakarne „parice“, odnosno postojeću infrastrukturu fiksne telefonije za prenos podataka.

Sa 23 hiljade ADSL konekcija, Srbija znatno zaostaje za okruženjem. Hrvatska je, poređenja radi, na kraju prošle godine imala sto hiljada ADSL pretplatnika, Slovenija 197 hiljada, a u Mađarskoj je ove godine priključen 400-hiljaditi korisnik.

Poseban problem je brzina. Dok se u drugim zemljama već uveliko nude megabitni protoci, domaći korisnici ne mogu da primaju podatke brzinom većom od 768 kilobita po sekundi (brzina protoka informacija izražava se u kilobitima po sekundi). To znači da je korisniku ADSL-a u Srbiji, potrebno i po četiri puta više vremena da sa interneta „skine“, odnosno download-uje određeni fajl, nego što je potrebno korisniku iste usluge u Hrvatskoj ili Sloveniji.

Skraćivanje „parice“

Problem „poslednje milje“ u svetu se rešava konkurencijom

Telekom Srbije vlasnik je kompletne ADSL infrastrukture, jer se za nju koriste postojeći telefonski kablovi, popularne „telefonske parice“. Telekom je i dalje jedini vlasnik, dakle monopolista fiksne telefonije.

Srpska državna kompanija internet provajderima iznajmljuje svoje kapacitete fiksne telefonije, a u poslednje vreme se i sama bavi „prodajom“ ADSL-a krajnjim korisnicima. S obzirom na to da je kompletna infrastruktura u vlasništvu državne kompanije, svako ubrzanje i proširenje internet kapaciteta je u nadležnosti Telekoma.

Radovan Cvetković, direktor Direkcije za informacione tehnologije u Telekomu Srbije, kaže da su i telekomunikacije i informatika odraz situacije u zemlji, ali se po njegovom mišljenju ovi sektori „drže“ bolje od većine ostalih. Ali, kaže on, da bi se ostvarile željene brzine i visoke internet tehnologije, neophodno je krenuti od drugih stvari.

„Stepen digitalizacije koji je u 2000. godini bio 30 odsto, sada je 90, a cilj je da do kraja 2007. digitalizacija bude stoprocentna“, kaže Radovan Cvetković za Ekonomist magazin. To znači da bi tek naredne godine sve telefonske centrale u Srbiji bile digitalne. Digitalna centrala preduslov je da korisnik može da dobije ADSL konekciju. 

Cvetković kaže da se tek po savladavanju te prepreke može raditi na povećanju brzine protoka informacija. Brzina se, inače, ostvaruje približavanjem centrale pretplatniku, odnosno smanjivanjem dužine bakarne „parice“ između centrale i stana korisnika. Prema Telekom-ovim strateškim smernicama razvoja predviđena je maksimalna dužina „parice“ od jednog kilometra. Danas su korisnici često udaljeni i više od 1.200 metara od centrale.

„Telekom već dve godine radi na približavanju pretplatnicima, odnosno na skraćivanju bakarnih „parica“. Već sada je rastojanje na mnogim mestima manje od 300 metara. Dosad je uvedeno 250 takvih čvorišta (centrala) koje su na 200 do 300 metara udaljeni od pretplatnika, a mnoge su i u samim zgradama gde pretplatnici stanuju“, kaže Cvetković.

Predstavnici internet provajdera sumnjaju da se mreža tako lako i brzo može unaprediti. Za takve usluge potrebni su kvalitetniji kablovi, ulaganja u centrale i „parice“ skraćene na svega 300 do 400 metara, za šta država, odnosno Telekom, kažu oni, nema novca.

Taj problem takozvane „poslednje milje“ (Last Mile), u svetu se uglavnom rešava konkurencijom. Nakon što monopolista u nekoj državi izgubi svoj privilegovani položaj, on zadržava glavne infrastrukturne vodove, a drugi operateri fiksne telefonije ulažu u lokalnu infrastrukturu, dakle u „poslednju milju“.

Radovan Cvetković sa druge strane tvrdi da je Telekom upravo u ADSL tehnologiju potrebnu za velike protoke informacija investirao nekoliko desetina miliona evra (ne navodeći tačan podatak, „jer se radi o više investicija iz više direkcija“). On kaže da će Telekom, sigurno, već sledeće godine omogućiti korisnicima znatno veće brzine. Novim brzinama (i do 20 megabita u sekundi, kako najavljuju iz Telekoma) postojaće mogućnost pružanja usluga poput prenosa telefonskog, internet i video saobraćaja po jednoj „parici“.

Brzina

Najveæi problem Telekomovog ADSL servisa nije „download“ nego „upload"

„Za usluge koje se sada nude protok od 768 kilobita u sekundi je sasvim dovoljan. Brzina od pet megabita uopšte nije potrebna ukoliko ne gledate televiziju“, tvrdi za Ekonomist magazin Dragan Jeremić, direktor sektora za planiranje i razvoj u okviru Telekomove Direkcije za IT.

Jeremić kaže da se ne može primetiti razlika u protoku na 768 kilobita i pet megabita u sekundi, „jer je 768 kilobita sasvim dovoljna brzina da se dostupna količina podataka prihvati, prenese i prosledi“.

Sa tim se stručnjaci koji se svakodnevno bave ovim poslom nikako ne slažu. Oni smatraju da veliki problem Telekomovog ADSL servisa nije „download“ nego „upload“, dakle, nije problem u „skidanju“ podataka sa interneta, već u njihovom slanju na mrežu. ADSL tehnologija je takva da je brzina slanja podataka na mrežu (slanje e-mailova, na primer), uvek nekoliko puta manja od brzine primanja podataka sa interneta (primanje e-mailova).

Brzine koje se danas nude za „upload“ (64, 128, 192 kilobita u sekundi), kako kažu predstavnici internet provajdera, izuzetno otežavaju poslovanje firmi. Srpske firme, poput njihovih konkurenata u svetu, osnovnu komunikaciju ostvaruju putem interneta. Sporo slanje fajlova, e-mailova i drugih informacija putem interneta, smanjuje njihovu konkurentnost. Naravno, ni brzina „download“-a nije nebitna jer je ogromna razlika da li će radnik firme biti zauzet, na primer, tri minuta ili 15 minuta da bi sa interneta preuzeo fajl od oko jednog gigabajta. Što se tiče većih brzina za video i TV servise, one su svakako potrebne, ali ne spadaju u sferu interesovanja biznis korisnika, nego su pre svega namenjeni kućnim korisnicima, smatraju provajderi.

Nenad Tešić, predstavnik Internet provajdera Gama Elektroniks-a, smatra da bi u Srbiji već postojali megabitni protoci da postoji više firmi koje se bave iznajmljivanjem ADSL linija provajderima i krajnjim korisnicima.

Ali, da bi recimo „Deutsche Telekom“ ušao u ADSL biznis u Srbiji, morao bi da koristi postojeću Telekomovu infrastrukturu. Ta kompanija, gotovo izvesno, ne bi gradila novu telefonsku infrastrukturu, pošto bi joj za to bilo potrebno previše dozvola, investicija i vremena. To znači da će povećanje konkurencije morati da sačeka da se ukine Telekomov monopol na fiksnu telefoniju, i da se i drugim operaterima omogući da pružaju te usluge.

Radovan Cvetković, direktor Direkcije za IT kaže da su „ulaganja od strane Telekoma Srbije počela tek kada su Italijani iz njega izašli. Baš zbog toga što nisu spremni da mnogo investiraju stranci kupuju isključivo mobilne operatere, jer tako sa manjom investicijom ostvaruju veće prihode“. Koliko Telekom ulaže u infrastrukturu i reorganizaciju videće se tek u narednim godinama kad počnu da se primenjuju novi servisi. I mobilni operateri su potencijalno velika konkurencija, jer Telenor i austrijski Mobilkom mogu da se bave bežičnim ADSL-om.