Stampedo u radnjama, ljudi se tuku za klima-uređaje: "Videla sam kako ljudi gaze jedni preko drugih" VIDEO

Neki su već odlučili da uzmu stvar u svoje ruke. Ispred nekoliko Lidlovih prodavnica širom pariskog regiona prošlog četvrtka desetine ljudi stajale su u redu u nadi da će uspeti da kupe klima-uređaj. U Oberviljeu, predgrađu Pariza, vrata su popustila pod pritiskom mase, a među kupcima je izbila i tuča, piše CNN.

Nizak procenat korišćenja

"Videla sam kako ljudi gaze jedni preko drugih", ispričala je jedna žena za list Le Parisien. "Bila sam u šoku, gurali su me sa svih strana i, nažalost, otišla sam bez klima-uređaja", dodala je druga.

Samo oko 24 odsto francuskih domaćinstava poseduje klima-uređaj, prema podacima francuske agencije za energetsku tranziciju. To je porast u odnosu na 18 odsto pre samo dve godine, ali i dalje znatno manje od približno 50 odsto u susednoj Italiji.

Aleksija, dvadesetšestogodišnjakinja koja živi na obodu Pariza, kaže da je popustila kada je čula da stiže novi toplotni talas. "Svi klima-uređaji koje sam gledala već su bili rasprodati. Zato sam požurila da kupim svoj pre nego što potpuno nestanu".

U međuvremenu, samo sedam odsto francuskih škola opremljeno je klimatizacijom, a hiljade njih su prošle nedelje zatvorile vrata jer su temperature u učionicama postale neizdržive. Sa više od 2.000 prekomernih smrtnih slučajeva zabeleženih tokom šest dana vrhunca junskih vrućina, prema podacima zdravstvenih vlasti, francuski kulturni otpor prema klimatizaciji počeo je da popušta.

Kulturni otpor i birokratske prepreke

Francuzi su klima-uređaje dugo smatrali ružnim, bučnim, nepotrebnim i – iznad svega – američkim. Duboko je ukorenjeno i verovanje da udisanje klimatizovanog vazduha može izazvati bolest.

Umesto toga, francuska građevinska tradicija oslanja se na debele kamene zidove i zatvorene prozore, pasivne metode hlađenja koje su dobro funkcionisale dok su leta bila blaža.

Zatim, tu su i propisi. Francuska reputacija birokratije i administrativnih zavrzlama u velikoj meri odnosi se i na klima-uređaje.

U zgradama iz 19. veka koje definišu izgled Pariza, stanarima se rutinski odbijaju dozvole za postavljanje spoljašnjih jedinica jer propisi o zaštiti kulturne baštine štite jedinstven izgled gradskih krovova i fasada, uglavnom izgrađenih tokom velike obnove glavnog grada pod Napoleonom III, koju je vodio Žorž-Ežen Osman. U zgradama sa više vlasnika potrebno je odobrenje svih suvlasnika pre postavljanja fiksne jedinice, a one postavljene bez dozvole mogu biti prinudno uklonjene.

Klimatizacija kao političko pitanje

Kako se približavaju predsednički izbori 2027. godine, klimatizacija je postala važno političko pitanje. Krajnje desno Nacionalno okupljanje Marin Le Pen najglasniji je zagovornik klimatizacije, pozivajući na nacionalni "klimatski plan" za opremanje svake škole i bolnice, kao i na 23 milijarde dolara beskamatnih državnih kredita kako bi se pomoglo za 30 do 40 miliona domaćinstava da ugrade klima-uređaje.

Na levici su stavovi podeljeni. Zeleni, tradicionalno najžešći skeptici prema klimatizaciji, menjaju mišljenje, a liderka stranke Marin Tondelje priznaje da je hlađenje sada neophodno barem u nekim školama i bolnicama. Lider krajnje leve stranke Nepokorena Francuska, Žan-Lik Melanšon, upozorio je na opasnosti masovne klimatizacije, rekavši da njeno postavljanje svuda "znači nanošenje još veće štete“.

Vlada se nalazi negde između – odobrava hitnu ugradnju klima-uređaja u bolnicama, dok istovremeno pokušava da ne ostavi utisak da odustaje od francuskog pristupa borbi protiv vrućine, koji prednost daje izolaciji. Koliko je rasprava postala oštra pokazalo se kada su Zeleni u četvrtak podneli zahtev za izglasavanje nepoverenja vladi zbog njenog odgovora na toplotni talas. Predlog verovatno neće biti usvojen, ali pokazuje koliko je ovo pitanje postalo duboko politizovano.

Ekološke dileme i nova stvarnost

tcsaba/Shutterstock

Otpor prema klimatizaciji često se opravdava i ekološkim razlozima, zasnovanim na tvrdnji da ona direktno doprinosi klimatskim promenama zbog energije koju troši.

U Francuskoj se taj argument sudara sa energetskom slikom zemlje: oko 95 odsto francuske električne energije dolazi iz niskougljeničnih izvora, pri čemu nuklearna energija obezbeđuje oko dve trećine ukupne proizvodnje.

Rad klima-uređaja na takvoj elektroenergetskoj mreži ima samo delić ugljeničnog otiska koji bi imao u zemljama poput Poljske ili Nemačke, gde fosilna goriva i dalje čine znatno veći udeo u proizvodnji električne energije.

Intenzivna upotreba klima-uređaja može povećati temperaturu u gradovima zbog ispuštanja otpadne toplote. To je lokalni fenomen, različit od globalnog zagrevanja izazvanog emisijama gasova sa efektom staklene bašte, ali povećava nejednakosti između onih koji mogu da priušte klimatizaciju i onih koji ne mogu.

Ekološki aktivisti takođe tvrde da je rasprava svedena na binarni izbor između posedovanja i neposedovanja klima-uređaja, čime se pažnja usmerava na lečenje posledica, a ne uzroka. Ipak, za sve veći broj Francuza, bez obzira na to koliko se pojedinačno trude da doprinesu borbi protiv klimatskih promena, ublažavanje njihovih posledica postalo je nužnost.