Šta bi se desilo kada bismo upali u crnu rupu?

U najnovijim naučnim istraživanjima navodi se da bi osoba koja bi upala u crnu rupu najverovatnije postala hologram, a da toga ne bi ni bila svesna.

Još pre 40 godina čuveni fizičar Stiven Hoking šokirao je naučnu javnost kada je otkrio da crne rupe nisu zaista crne. Klasična fizika ukazivala je na to da sve što se nađe nadomak crne rupe biva ’progutano’ i nikada ne može da izađe napolje. Međutim, Hoking je pokazao da crne rupe emituju radijaciju jednom kada se kvantni efekti uzmu u obzir.

To znači da na neki način postepeno isparavaju, a ako isparavaju, to bi značilo da je informacija nestala u nepovrat, što se kosi sa važnim pravilom kvatne mehanike prema kojem informacija ne može biti uništena ili stvorena. Ovaj paradoks informacija, ili šta se događa sa informacijom sadržanoj u materiji kada upadne u crnu rupu, pitanje je koje već decenijama muči istraživače.

Dve decenije je prošlo pre nego što su naučnici došli do potencijalnog rešenja problema. Prema njihovim navodima, informacije uskladištene u crnoj rupi proporcijalne su njenoj površini (u dve dimenzije), a ne njenom volumenu (tri dimenzije). Objašnjenje za to mogla bi da pruži kvantna gravitacija, gde bi tri dimenzije svemira mogle biti rekonsruisane iz dvodimenzionalnog sveta bez gravitacije – nešto što bi veoma ličilo na hologram.

Nedugo zatim, pokazalo se da na isti način teorija struna, najviše izučavana teorija kvantne gravitacije, takođe ima holografska svojstva.

Ali još uvek nije jasno šta tačno predstavljaju crne rupe opisane u kvantnoj teoriji. Samir Matur sa Univerziteta u Ohaju 2003. godine izneo je pretpostavku da su u pitanju ’nejasne lopte’ koje nemaju oštar horizont. Kvantne fluktuacije o oblasti oko horizotna beleže informacije o istoriji crne rupe, što bi razrešilo paradoks gubitka informacije.

Ova teorija, međutim, naišla je na veliku kritiku jer bi se prema njoj iskustvo onog ko upadne u nejasnu loptu u velikoj meri razlikovalo od iskustva osobe koja bi upala u crnu rupu opisanu u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti.

Prema Anjštajnovoj teoriji, jednom kada pređete preko ivice horizonta, upadate sve dublje i dublje. Većina crnih rupa je, smatraju naučnici, nastala na kraju života velikih zvezda, kada je unutrašnji pritisak nedovoljan da se odupre sopstvenoj gravitaciji, zbog čega se zvezda urušava pod sopstvenom težinom. Što dublje upadate u ovo okruženje, to se vreme u prostor sve više prepliću dok ne dospeju u stanje poznato kao singularnost, gde zakoni fizike prestaju da postoje.

U Maturovom univerzumu, međutim, crne rupe su sfere struna sa određenom veličinom; one nisu singularitet.

Spoljašnjem posmatraču nečije upadanje u nejasnu loptu izgledalo bi gotovo isto kao upadanje u crnu rupu. Jedina razlika je što bi onaj ko upada imao sasvim drugačije iskustvo u jednoj i drugoj verziji crne rupe.

Ova debata će se najverovatnije nastaviti još neko vreme. Ključno pitanje nije razumeti da se zona horizonta može rekonstruisati kao hologram, već kako se to dešava.