Živimo u vreme raznih kultura, ali jedna je dominantna i neočekivano superiorna - trafikantska. Danas kulturu kupujemo na trafici, knjige, muziku, filmove. Cigarete ko puši, vodu ko je žedan... Ali, kulturu kupuju SVI. I onda ko kaže da smo nekulturni?

Ne moraš da budeš zaluđenik za reggae muziku, da nosiš dredove i pušiš marihuanu, ne moraš da znaš ništa o Rastafarijancima ni Hailu Selasiju, političkim prilikama na Jamajci ili u Africi, da bi ukapirao da je Bob Marli jedna od najvećih ličnosti dvadesetog veka.

U zajednici bez zajednice, u svetu nastanjenom sablastima, u senci istorije na ivici iščezavanja, Sindi Šerman od 70-ih godina radi filmove koji opčinjeni ogoljenošću vlastitog mehanizma iščezavaju u pojavnom.

Sam početak puštanja ploče, sa krckanjem dok igla prolazi kroz prazne, urezbarene krugove ušao je u sve(s)t XX veka kao jedan od njegovih najprepoznatljivijih signala. Ljudi će reći da ima nečeg seksi u tome...

U jednoj internet anketi, kao krunski dokaz da civilizacija neumitno hita svojoj propasti, navedena je Paris Hilton. Ne neko njeno svojstvo, poseban događaj ili bilo šta slično, već ona per se. U nedavnom razgovoru sa prijateljicom, ona je ustvrdila da Hiltonova predstavlja „sve ono što danas nije u redu sa planetom“. Našalio sam se i rekao – „Svakako misliš i na ozonsku rupu?“, a ona se složila.

Frederik Džejmson kaže da nostalgija priziva tradicionalni manirizam prošlosti tako što ga kontekstualizuje estetičkom formom slike postmoderne. Prezentacija ideala prošlosti vodi do, kako je Džejmson naziva - savremene kulture nostalgije koja predstavlja kolektivnu želju za slikama iz prošlosti koje ne možemo povratiti.

Bio je to jedan od najimpresivnijih uvodnih kadrova u istoriji filma: džinovski svemirski brod koji lagano klizi svemirom i svojom putanjom prelazi preko velikog platna. Ali, koje li su samo razmere tog Zvezdanog razarača - brod prolazi... i prolazi... i prolazi... I svake sledeće sekunde mami uzvike oduševljenja i neverice: "Ima li ovom čudu kraja?!"

Ovamo nam dolazi navodno najbolja rok grupa svih vremena – Roling Stounsi. Uz sijaset prekida, katastrofalnih albuma, besmislenih solo izleta, ovi vremešni Englezi nemaju pravo da se ikada nazivaju najboljima. I pitanje je da li su to ikada bili?

Uvodim novu kategoriju osetljivosti. Reč je o osetljivosti na reči. Bojim se da je to retka osobina koja se javlja samo kod određene grupe ljudi poznate kao Vi Dabl ju Pi – very word people.

Converse All-Stars ili kratka priča o najprodavanijem paru patika u istoriji.

Romantični filmovi su oni filmovi nakon kojih naše misli i osećanja spram same ideje ljubavi toliko nadimaju naš grudni koš da nam se čini da nam treba treće plućno krilo da bismo mogli normalno da dišemo.

Uvek aktuelan fenomen jeste kupovina muzičkih i filmskih zapisa na originalu. U specifičnoj zemlji u specifičnoj tranziciji postoji i specifičan odnos prema originalnim diskovima.

Šta je zajedničko Kristini Agileri i Britni Spirs, a nisu milionski tiraži, niti tinejdžerski idoli i rasipnički snovi? Da li konačno postoji šansa za našu omladinu?

Postoji samo jedan slučaj kada ima smisla pisati o bioskopima, onda kada u njih ne mozete ići. Nema projekcija u više beogradskih bioskopa piše u novinama. Ne verujem. The show must go on bez obzira na sve.

Dvadeset pet godina kasnije može se slobodno reći da disco i funk predstavljaju jedan od najvitalnijih muzičkih žanrova koji je nadživeo i preživeo mnoge slavom ovenčane i tako hvaljene faze u razvoju muzike uopšte.