Ljudi su bili na mesecu - I deo

Elem, u osnovi svega leži – novac, a ne želja da se s naučne strane pristupi analizi jednog takvog poduhvata kakav je bio čovekov let na Mesec. Tako su i ova dva „analitičara“ postala svetski poznata, a njihova teorija „zavere” o letu na Mesec dospela je na naslovne stranice, ne samo „žute štampe“, već i ozbiljnih časopisa. Ako bi iko reagovao na „prevaru stoleća“, onda bi to prvo bili Rusi koji su o Mesecu maštali na isti način kao i Amerikanci i koji su uložili milijarde dolara u sopstveni program spuštanja na Mesec. Nedavno su čak dva kosmonauta – Viktor Gorbatko, čije su se kolege između 1967. i 1969. godine spremale za let na Mesec, i Pavel Vinogradov reagovali u odbranu Amerikanaca.

Rusi su, na primer, svega nekoliko dana pre istorijskog spuštanja na Mesec astronauta „Apola-11“, na orbitu oko Meseca postavili letelicu „Luna-15“ čiji je zadatak bio da se spusti na Mesec, a s njega na Zemlju, pre Amerikanaca dostavi uzorke tla. Pokušaj je propao, ali su tada zabrinuti Amerikanci zamolili Ruse da objave frekvencije koje koriste u kontaktu s letelicom, da ne bi ometali komuniciranje tokom prvog spuštanja ljudi na Mesec. Da li su Rusi tada mogli da svoj pokušaj proglase uspehom i svetu prikažu stotinjak grama praha s Meseca? To je svakako daleko teže demistifikovati nego poduhvate kakvi su spuštanje ljudi na Mesec.    

„Često mi postavljaju to pitanje“, kaže kosmonaut Vinogradov. „Ponovo tvrdim: Amerikanci su bili na Mesecu, a u to sumnjaju oni koji, izvinite, slabo poznaju zakone fizike... Oni su tamo bili šest puta, s Meseca su doneli 395 kilograma uzoraka koji se i sada analiziraju u laboratorijama. Lično sam u Alabami imao priliku da u rukavicama držim jedan uzorak s Meseca...“  

Da bi se „dokazalo“ da je spuštanje ljudi na Mesec falsifikovano, navodi se deset „optužbi“ na račun NASA-e. Navešćemo ih uz njihovo naučno objašnjenje.

1. Zastava vijori na Mesecu na kome nema vetra   

Zastave koje su astronauti poboli na Mesec namerno su „izgužvane“ pre pakovanja na Zemlji da bi ostavljale utisak vijorenja. Takođe, kroz gornji deo zastave provučena je plastična šipka koja s gornje strane zateže zastavu, dok njen donji deo ostaje da slobodno visi izložen uticaju gravitacionog polja Meseca. To, naravno, daje utisak da zastava vijori.  

2. Uticaj Van Alenovih radijacionih pojasa je takav da astronauti prilikom prolaska kroz pojaseve ne bi mogli da prežive

Van Alenovi pojasevi nastaju usled dejstva Zemljinog magnetnog polja. Oni štite našu planetu od opasne radijacije Sunca tako što je „sakupljaju” i od nje formiraju svojevrsne pojaseve koji opasuju Zemlju. Tokom leta prema Mesecu brodovi “Apolo” su presecali Van Alenove pojaseve. Prosečno vreme prolaska kroz pojaseve iznosilo je oko četiri sata, a nivo radijacije kojoj su astronauti bili izloženi bio je daleko ispod kritičnog nivoa i odgovarao je količini koja se ima tokom medicinskog X-zračenja u ambulanti. Izvan pojaseva, bliže Mesecu, nivo radijacije je daleko manji i postaje problem samo ako astronauti godinama borave u takvom ambijentu.

3. Različiti uglovi senki na Mesecu dokaz su da je korišćeno nekoliko izvora svetlosti, kao, na primer, veliki studijski reflektori

Tokom programa „Apolo“ napravljeno je preko 32.000 fotografija. U nedavno objavljenoj knjizi „Pun Mesec“ („Full Moon“) objavljeno je više od 900 visokokvalitetnih fotografija koje govore o svakoj značajnijoj etapi jedne tipične misije čovekovog leta na Mesec. Autor ovih redova pronašao je samo jednu fotografiju na kojoj su senke dva kamena bile pod različitim uglovima. Svih 12 astronauta je boravilo na Mesecu u vreme mesečevog jutra, kada je Sunce bilo nisko nad horizontom, tako da su uglovi senki i njihove dužine bili različiti. To je posebno izraženo na snimcima astronauta „Apola-15“ koji su istraživali planinsku oblast u kojoj je stepen refleksija sunčevih zraka bio snažniji, pa su različiti uglovi senki bili izraženiji. Ovakvi uslovi su slični onima koji se mogu videti na Zemlji na polju prekrivenom snegom dok je nisko nad horizontom pun Mesec. Konture na površini tada stvaraju senke različitih uglova i dužina.

Evo kako je Edvin Oldrin (Edwin Aldrin), drugi čovek na Mesecu, opisao svoje utiske vezane za igru svetlosti na Mesecu:

„Svetlo na površini daje osećaj topline, mada u skafanderima nismo mogli da osetimo prave temperature na Mesecu. Svetlo je bilo ponekad dosadno, jer kad bi sa strane dopiralo do naših šlemova odbijalo se o staklo. Kad bismo ušli u senku, videli bismo odsjaje svojih vlastitih lica ispred šlemova i to je zamračivalo sve drugo što je trebalo videti. Trebalo bi mi dvadesetak sekundi da mi se zenice opet rašire da vidim detalje.”

4. Usled visokih temperatura na Mesecu film u kameri bi se istopio

Ako je ovo istina, kako onda objasniti hiljade fotografija napravljenih tokom radova kosmonauta i astronauta u otvorenom kosmosu? Najveći deo njih, počev od Leonovljeve istorijske kosmičke šetnje marta 1965, snimljen je pomoću kamera koje su bile instalirane na spoljašnjoj površini kosmičkih brodova, u uslovima otvorenog kosmosa. Takođe, sami kosmonauti i astronauti nosili su sa sobom kamere, koje su na strani okrenutoj Suncu izložene temperaturama od preko 1500C, dok je strana kamere u senci na minus 140C. Filmovi korišćeni na Mesecu i tokom svake kosmičke šetnje otvorenim kosmosom nikada nisu bili direktno izloženi Suncu. Oni su se nalazili u posebnim zaštitnim kanistirima i kao takvi su ubacivani u kamere i, posle završetka korišćenja, vađeni iz nje.

5. Da bi stopalo ostavilo otisak na tlu, potrebno je da je ono nakvašeno, a na Mesecu nema vode

To nije pravilo. Kao što smo napomenuli, mesečeva prašina se milionima godina taložila na tlu. U najranijoj fazi postojanja Meseca, ona je bila posledica davnašnjih vulkanskih aktivnosti, a posle toga neprekidnog dejstva meteora i posebno meteorske prašine. Ona je sastavljena od najfinijih čestica tako da ima formu gustog, kompaktnog praha u kome stope lako ostavljaju tragove.   

6. Kroz kosmos velikom brzinom putuju mikrometeoriti koji mogu da probiju kapsulu ili skafander i ubiju astronauta

Ovo nije problem tipičan samo za letove na Mesec. Kao što smo naveli, od 1965. kada je Leonov prvi izašao u otvoreni kosmos, oko 150 ljudi je radilo van bezbednih kabina kosmičkih brodova. Pojedini od njih su tamo provodili sate i sate (rekord je gotovo devet časova).

Tačno je da je vasiona puna sićušnih čestica koje se kreću ogromnim brzinama. Neke od njih dostižu čak brzinu od oko 200.000 km/h. Međutim, dimenzije vasione su takve da je gustina ovakvih čestica veoma mala. Konačno, “Apolo” je zanemarljivo malih dimenzija u odnosu na, recimo, Međunarodnu kosmičku stanicu (ISS) koja već godinama kruži oko Zemlje i iz koje povremeno u otvoreni kosmos izlaze kosmonauti i astronauti. Niko nikada nije nastradao usled dejstva mikrometeorita, mada su njihovi udari registrovani. U jednom prozoru ruske orbitalne stanice „Mir”, na primer, jedan mikrometeorit je napravio sićušni krater. Ovo je problem kojim se nauka decenijama ozbiljno bavi.