Samoubistvo: Krivica ili tragedija

7. avgust 2009.

Pošaljite komentar

Piše: Ljiljana Sinđelić Nikolić

Samoubistvo kao društveni čin

"Sigurno da društvena okolina utiče na čoveka, čovek nije biće koje je usamljeno, čovek se koreni u drugom i postoji u odnosu, u relaciji, u komunikaciji sa drugim. Čovek je komunikativno biće par exelans. Munije je govoreći da je čovek biće komunikacije kritikovao Sartra i Hajdegera i njihove stavove da pogled drugoga ugrožava moju slobodu, da je drugi moj pakao, pokušavao je da kaže da je bližnji moj raj. U Poslanici Galatima se kaže, nosite bremena jedan drugoga. Čovek treba da se daje, sad ne baš do poslednjeg atoma svog bića, nešto mora da sačuva individualno, personalno, da sačuva svoju privatnost ali u svakom slučaju koliko je to moguće da pomogne bližnjem. Imanentno je hrišćanstvu, svakom hrišćaninu da oseti potrebe drugog, to je dar i podvig," kaže Goran Radenković profesor na Bogosloviji Svetog Save u Beogradu.

Krivica samoubice

"U socijalnoj koncepciji Ruske pravoslavne crkve koju je sastavio tim stručnjaka, u kome je bio i sadašnji patrijarh ruski, namerni samoubica, čovek koji je počinio samoubistvo zbog uvrede ljudske ili zbog bilo kog drugog oblika malodušnosti ne biva udostojen hrišćanske sahrane ni liturgijskog pominjanja. Ako je samubica lišio sebe života u vansebnosti, znači u posebnom psiho-patološkom stanju tj. u napadu duševne bolesti dozvoljava se crkvena molitva. Neophodno je imati na umu i to je čak kurzivom napisano, da krivicu samubice često dele ljudi koji ga okružuju jer su se pokazali kao nesposobni za delotvornu, sastradalnu ljubav i za ispoljavanje milosrđa”, piše u koncepciji Ruske crkve navodi profesor.

Naravno, smatra naš sagovornik, da nije lako govoriti o krivici, ali da je čovek osuđen na tragični optimizam. "Čovek je tragično biće. Ne možemo da govorimo o krivici u kafkijanskom smislu, u smislu permanentne krivice. Ovde je krivica pomenuta u pedagoškom smislu. Zapravo htelo se reći, da Crkva ne preporučuje ubistvo. Ja to tako doživljavam, mada ja nisam Crkva, ja sam samo čovek koji se trudi da bude član te Crkve. Dakle, krivicu ne treba shvatiti u juridičkim kategorijama, ne kao osudu, nego jednostavno u smislu da to Crkva ne preporučuje," kaže Goran Radenković.

Ako ne govorimo o krivici možemo li o žaljenju?

"Naravno, tragedija je kad ode čovek, čitav jedan svet ode sa čovekom i to je velika tragedija. Nije lako govoriti o pokretima ljudske duše, nije lako govoriti o emocijama, dubokim sadržajima ljudskog bića, to je teško i nezahvalno, čovek onda navlači demagošku masku. Pre svega je nemoguće govoriti olako ako ne poznajete tog čoveka. Zato je neophodna haritativna, socijalna delatnost i Crkve i društva. Element sastradalne ljubavi je jedan od najbitnijih delova pastirske delatnosti sveštenika ali i laika u crkvi."

Da li je to danas tako kada govorimo o Crkvi?

"Nesumnjivo da mnogo puta neke naše institucije postaju samo servis za obavljanje nekih religizonih potreba. Što se tiče društvene stvarnosti sigurno mnogo mora da se uradi na haritativnoj delatnosti, na humanizaciji, teohumanizaciji parohijskog i eparhijskog života. Nesumnjivo je da zaista postoje velika društvena otuđenja i da prosto živimo u nekim prinudnim zajednicama. Možda savremeni uslovi sekularnog života to zahtevaju ali je sigurno da je potreban jedan nov podvig, jedan nov način postojanja, nov način pristupa čoveku koji danas boluje od nedostatka smisla. Uostalom, Hristos je došao da donese smisao. Vidite i guranje Sizifovog kamena može da ima smisao, ne mora čovek da bude vernik da bi pronašo smisao, treba poštovati svako ljudsko opredeljenje ako nije destruktivno. Ljudi su nalazili smisao i u logoru, pa se nisu ubijali. Ljudi nalaze smisao i u siromašnim društvima, što ne znači da sam za to da društvo bude siromašno, a može se naći i u civiliizovanom. Kultura je zapravo jedan osmišljeni kult, kultura je osmišljenje čoveka, njegovog horizonta, njegovih pogleda, onoga šta vidi iza horizonta, da li je to samo jedan ogroman prostor a on besmislena mrlja. Ko zna šta je u tragičnim dubinama čoveka. Nije tako lako reći, promenio si društvo, promenio si čoveka. To su večiti problemi čovekovog postojanja a treba znati da su jaki porivi destrukcije u čoveku."

Pa, onda, zašto ne otići sa ovoga sveta kada to poželimo?

"Znate, čovek oseća determinante biološkog postojanja, biološke realnosti, niko me nije pitao da se rodim, da dođem na ovaj svet a pitanje je koliko ga osećam čudesnim i dobrim, a on to jeste. Život je lep, ima naravno i svoje tragične sekvence, ponekad lep, ponekad tragičan, a da nije tako pretvorio bi se u kič, u nepodnošljivu lakoću postojanja, što bi rekao Kundera. Čovek je biće slobodno a s druge strane, jedino što može da se nosi sa slobodom to je ljubav.

Uostalom, celokupna civilizacija vladavine prava je zaštita prava i sloboda čoveka, ovde ne govorim o policijskim i totalitarnim državama. Države su sekularne a hrišćanstvo je tokom vekova često preovladavalo kao ideologija, a ideologije imaju negativnu konotaciju. Država postavlja granice dokle će čovek, da ne bi zagorčavao život drugom čoveku. A onaj kvasac koji daje smisao je hrišćanska civilizacija u najpozitivnijem smislu, u smislu da je društvo zakvašeno ljubavlju. I upravo pojedinac treba da izgradi nesebičnu ljubav a to nije lako. Ako ćemo pravo to i nije prirodno, jer je čovek palo biće, u nama je praroditeljski greh koji je doneo snažnu pobedu egoizma. Međutim, sazrevanjem tokom života postajemo manje sebični.

Živimo u najsvirepijim mogućim uslovima tranzicije. Egoizam i primitivizam su potpuno pobedili. Savremeni čovek je izgubio stid i mi smo svedoci vulgarnosti, primitivizma i površnosti na svim nivoima. Ni Crkva nije pod staklenim zvonom, procesi moraju da se otvore. Crkva je bila skrajnuta u prethodnim decenijama, pa se našla u ovoj tranziciji u čudu, nespremna negde, sa malim brojem ljudi. Ali, s druge strane, Crkva podseća na večnost, jer je čovek tajna, sakrivena od vekova, obznanjena vernima. Čoveka ne možemo da svedemo samo na njegovu pojavnost, niti da ga prosuđujemo prema njegovoj spoljašnjoj manifestaciji.

Eto, recimo, kod vladike Porfirija sam video ljude koji su zaista govorili da su živeli u sivilu dana a onda su čuli da ptice cvrkuću, da postoji i neki drugi svet. U čoveku treba probuditi dečiju radoznalost. Poenta je u osećanju smisla, da čovek oseti da nije odbačen i da nije sam. Naše društvo zahteva jednu dublju edukaciju hrišćansku i građansku, finiju i suptilniju, ne demagošku i ideološku."

Podrška drugog mi mnogo znači

"Čovek je narcisoidno biće, očekuje podršku drugog, ovo si dobro spremio, ovo si dobro uradio, lepo izgledaš....Čovek živi od tih sitnih stvari. To mnogo znači čoveku. Čudesni su putevi Gospodnji, setih se stihova iz Psalma 139.og ...."da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora i onde će me ruka tvoja voditi i držati me desnica tvoja..." To daje smisao, ukus životu. Osnova hrišćanskog života je razumeti drugog čoveka, poneti njegov teret, moći nekome reći ono što vas tišti, muči.

Kod Bodlera je najopasnija bolest kosmička tuga, nešto što je duboko u čoveku, neki besmisao, otuda depresije, niz negativnih stvari. Ako se čovek preda njima i počne da uživa u njima teško je odupreti se, čovek ne može da izigrava sablast a da jednog trenutka ne postane sablast. Važno je kakav čovek svet izabere i kako kaže Lav Tolstoj, čoveku je potrebna naivnost deteta.

Čuveni psiholog Viktor Frankl je lečeći logoterapijom, kada mu je došla žena obolela od raka, bez smisla, bez nade, kroz psihoterapiju vraćao smisao bolesnici. Govorio je...pa, vaš život je bio remek delo, pomogli ste ovome..onome, uradili ovo i ono...našao je u njenom životu ono što zaista vredi, a ona mu kaže...pa, stvarno, moj život je imao smisao. To je najbitnije, da čovek ubedi drugog čoveka da život ima smisla kakav god da je. Setih se pesničkog epitafa: "Ovde počiva Tiosav saranjen sa sviralom. Ovde počiva Tiosav koji je hteo da živi makar pretvoren u žabu...."

Sećam se kad sam studirao stanovao sam kod profesorke klavira Ruže Mijatović. Mnogo je volela da čita Otkrivenje, pa me jednom pita: "Gorane, šta znači ovo....mora više neće biti i Bog će utrti suzu sa svakog lica?" Kažem: "Gospođa Ružo, more je fluidnost politike, institucija... A reči da će Bog otreti suze znači da će sve patnje i sve što smo doživljavali nestati." Moram da kažem, da je gospođa Ruža imala tragičan život, njena velika ljubav je otišla u Pariz, slikao je na Monmartru, tamo imao atelje. Ona mi na moje reči odgovori: "Gorane, čitav mi je život bio promašen. Ipak postoje srećne ljubavi!" "Ne postoje srećne ljubavi gospođa Ružo." "Postoje, postoje, ne znate vi i baš se pitam da li ćeš ti imati sreće u životu?" A onda je dodala: "Gorane, volim ovaj život sa svom ovom patnjom, volim ovaj život i ne želim da ga zamenim. Taj jedinstveni, neponovljivi život."

Teško je prosuđivati o životu ali verovatno je on, negde u osnovama, strela odapeta u večnost, verovatno ima smisao i to treba razumeti. Treba se truditi koliko čovek može da pomogne drugome, makar u malim, sitnim stvarima, pružiti parče hleba, saslušati čoveka, stati, osmehnuti se, oprostiti. To čini jedan apsolutni fluid koji nas vodi ka civilizaciji duhovnoj, ne nekoj ideološkoj. Ljubav se ogleda u malim stvarima, možda ne možemo velike stvari da činimo a spasiti jedan život nije malo," kaže profesor Goran Radenković.