Kako biti svoj

8. jul 2009.

Pošaljite komentar

Kada smo sami, umesto da budemo svoji i potpuno uživamo u sebi, većina nas žudi za odnosima. Međutim, u odnosu skrivamo vitalni deo sebe iza maske i zatim se pitamo zašto smo nezadovoljni.

Piše: Predrag Gnjatić
Izvor: Sensa, magazin za srećniji zivot

Kada bismo samo videli da to nema veze ni sa drugima ni sa bilo čim drugim već sa činjenicom da nismo svesni ko smo mi stvarno i da ne živimo sebe, znali bismo svoj ključni problem

Svaki put kada nismo svoji, simultano podižemo i kočimo ramena, inhibiramo ritmično dijafragmično disanje i znatno povlačimo pažnju i energiju iz centralnih delova tela, a posebno iz nogu i stopala. Toliko se povučemo u svoju čauru da izgubimo moć projekcije u odnosu sa drugima. To nas spušta sve do nivoa malog čoveka koji, umesto da preuzima odgovornost za sopstveni izbor, radije okreće glavu od svoje sopstvene moći da kreira realnost kakvu želi. Da se to ne bi desilo, naučimo tajne kako da budemo svoji.

Slušajmo sebe umesto druge

Da bismo slušali sebe, prvo moramo da iskorenimo naviku da pitamo druge za mišljenje. Jer svaki put kada uzimamo u obzir mišljenje drugih, dok biramo šta da radimo, mi okrećemo glavu od intuitivnog glasa koji direktno dolazi od onoga ko smo mi stvarno. Tako gubimo moć autentičnosti. Slušanje sebe znači afirmisanje onoga ko smo mi stvarno. Jedino tako možemo stići tamo gde nas naše srce vuče.

Sprečimo rascepljivanje u pokušaju da premostimo jaz između sebe i drugih

To da rascepljivanje sebe nastaje kao nusprodukt pokušaja da premostimo jaz među nama, više je nego samoočigledno. Međutim, za većinu nas nije baš očigledno kako nastojanje da premostimo rupu u svom odnosu govori o činjenici da gajimo indirektni umesto direktni odnos sa drugima. Stoga, problem rascepljivanja ne možemo da rešimo sve dok gajimo indirektne odnose. Zašto? Zato što u indirektnom odnosu gubimo svesnost ko smo mi i drugi stvarno. Odatle se rađa strah i rascepljivanje. Da bismo stupili u direktan kontakt sa drugima, sve što treba da uradimo jeste da prestanemo da posmatramo sebe iz tačke gledišta drugih i pogledamo u druge direktno. Umesto da strepimo od toga šta bi moglo da se desi ako se otvorimo prema njima, treba da reskiramo tako što ćemo se jednostavno otvoriti po svaku cenu, pa kud puklo da puklo.

Dozvolimo drugima da budu svoji, što je, ni manje ni više, nego ono što želimo za sebe

Ako malo bolje pogledamo, videćemo da je jedan od glavnih razloga zbog kojih ljubav ne raste u našim odnosima upravo to što ne dozvoljavamo jedni drugima da budemo svoji. Umesto da se pomirimo sa činjenicom da je to jedna od naših osnovnih potreba, kao potreba za kiseonikom na primer, mi smo pre skloni da zahtevamo i očekujemo od drugih da zadovolje naše lične neurotične želje. Ako to radimo, zašto to radimo? Pa zato što nismo svesni i ne priznajemo istinu da nam već ništa ne fali – da smo celi i samodovoljni. Osim toga, verovatno imamo i nesvesno verovanje koje je zasnovano na idiotskoj logici da nam, ako smo samodovoljni, odnosi više nisu ni potrebni. To uzrokuje strah od nebrige za druge, što je u suprotnosti sa samom prirodom našeg istinskog bića. Da ne bismo ostali bez tla ispod sopstvenih nogu, tj. veze sa svojom istinskom brižnom prirodom, postajemo psihološki zavisni jedni od drugih tako što se pretvaramo da na taj način brinemo jedni za druge, što nas podseća na stvarnu brigu, ili ljubav, i tako nam umanjuje bol. Viđenje svega toga donosi duboko razumevanje istine o nama i našim odnosima, što rezultuje mirom i harmonijom.

Budimo zadovoljni sobom onakvima kakvi jesmo i znajmo da će nam u tom slučaju doći sve što nam treba

Činjenica da smo nezadovoljni sobom proizlazi iz opiranja istini da smo večno sami. S druge strane, brkanje samoće sa usamljenošću samo pojačava osećaj razdvojenosti i tako doprinosi još većem nezadovoljstvu i patnji. Da bismo ukinuli veštački stvoreno lično nezadovoljstvo, sve što treba da uradimo jeste da shvatimo da uprkos istini o našoj samoći nismo usamljeni, jer NISMO nikad ni bili razdvojeni jedni od drugih. Samo nam se tako čini dok doživljavamo sebe iz perspektive drugih. I sve dok to budemo radili, gubićemo svoj originalni lik. Ono što valja uraditi tiče se suočavanja sa strahom od toga šta će drugi da misle o nama ako mi budemo onakvi kakvi stvarno jesmo. Konačno, kada smo takvi kakvi jesmo, znaćemo da će nam doći sve drugo što nam bude trebalo.

Uključimo druge u kreiranje sopstvene realnosti

Neko bi mogao da pomisli da biti svoj znači biti nezavisan u terminima odnosa. Naprotiv, da bismo bili svoji, treba da budemo realni, a realnost, kao što znamo, uključuje konkretne druge i mnogo problema koje nećemo voleti. Greška koju mnogi od nas prave kada je u pitanju kreiranje sopstvene realnosti, dešava se u tački kada treba da se složimo sa drugima oko onoga što delimo. Mi bismo voleli da stvari budu na određen način a da ne moramo obavezno da to i testiramo u odnosu sa drugima. Kada se uverimo da to ne može tako, postanemo isfrustrirani realnošću kojom nismo zadovoljni i želimo da se povučemo iz odnosa.

Sada, samo istupanje iz odnosa ne mora da bude problem (često je suprotno mnogo veći problem), posebno ako nismo uspeli da se složimo oko kakve-takve realnosti s tim drugim. Problem je ako ne uzimamo u obzir činjenicu da realnost zavisi od stepena slaganja obeju strana u vezi sa svime. Na primer, koliko god ja verovao da je ovo što pišem realno, sve dok se neko od vas ne složi sa mnom, to nije realno i ne može da postoji u realnom svetu. Ovde nije pitanje da li je nešto sveopšta istina ili ne, već da li se slažemo oko toga šta bismo da delimo kao realnost. Jer, kada bi realnost koju kreiramo u odnosima morala da bude istinita kao što je gravitacija istinita, život ne bi bio moguć. Na svu sreću, istina je drugačija. U kontekstu teme istina glasi: da bismo bili sami, nisu nam potrebni drugi, ali ako želimo da imamo kakvu-takvu realnost, drugi su nam neophodni.

Ostanimo verni svojoj sudbini

Da bismo ostali verni svojoj sudbini, prvo treba da saznamo koja je od mnogih mogućnosti naša sudbina u ovom životu. Zato nam je neophodna intuicija, iskreno srce i sabrana pažnja. Ako to nemamo, vrlo lako možemo da skrenemo bilo gde misleći da idemo pravim putem. Obično nas istinski životni put li sudbina vode kroz nezamislive obrte koje je nemoguće predvideti racionalnim umom. Jedino percepcija intuicije i čistog srca može da nam pomogne u odluci kada treba da delujemo i šta treba da radimo da bismo ispravno usmerili svoj životni put ili sudbinu na pravu stranu. Kao što možemo da vidimo, naša sudbina nije maršruta koju je unapred zacrtao Bog, viša sila, ili nešto drugo. To je nešto što striktno zavisi od naše sposobnosti da biramo, u zavisnosti od unutrašnjih signala intuicije, a ne spoljašnjih uticaja ili utisaka u umu. Svoju sudbinu krojimo iz trenutka u trenutak svojim mislima, rečima i delima. Onome ko to zna i potpuno veruje da može da ovlada sposobnošću šta će da misli, govori i radi, dobra sudbina je zagarantovana. Nije bitno kroz šta će proći, na kraju će sve ispasti kako treba – stići će kući.

Istina, ove smernice samo su neki od ključnih faktora koji će uveliko doprineti procesu emotivnog i mentalnog sazrevanja, bez koga nije moguće biti svoj. Postoje i drugi faktori od kojih isto tako zavisi naš razvoj. Najvažnije je da ne upadnemo u zamku samoobmane misleći da možemo da odrastemo pre vremena i da nam nisu potrebni drugi za koje ćemo emotivno da se vezujemo i sa kojima ćemo bezrezervno da delimo svoju sopstvenu realnost. Istina je da smo sami došli na ovu zemlju i da ćemo, isto tako, sami otići s nje, ali svrha života nije samo u tome da gledamo sebe i svoje interese već i da budemo tu jedni za druge i da jedni drugima delimo darove koje nosimo u svojoj duši. Jedino tako naučićemo da istinski volimo.

MAGAZIN SENSA U JULSKOM BROJU DONOSI:

Partneri po meri
Šta je to što nas neobjašnjivo privlači

Kineska metafizika
Kako izaći na kraj sa krizom

Letnje žitarice

Male tajne odmora

Spavajte bolje čak i kad je vruće