Ko sam ja? Ili o identitetu

3. mart 2009.

Pošaljite komentar

Radeći psihodijagnostiku kao klinički psiholog, često sam bila u prilici da lakše dobijem odgovore na pitanje „kakvi biste želeli da budete“ nego na pitanje „ko ste vi“. Izgleda kao da je lakše imati projekciju onoga šta bi za nas, a i one oko nas, bilo poželjno, prihvatljivo, dostojno samopoštovanja i poštovanja drugih, više određeno.

Autor: Vesna Brzev-Ćurčić
Izvor: magazin "ELLE"

Ljudi su, posebno u stanjima povišene anksioznosti, depresivnosti, životnih turbulencija, malo zbunjeni u pogledu onoga kako bi mogli da se definišu. To ne znači da su izgubili identitet, već da neka stanja mogu da dovedu do prolaznih konfuzija, čak i u takvoj odrednici kakav je identitet. Govoreći o identitetu danas, posmatraćemo ga iz više uglova, upravo onih u kojima danas živimo.

Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu identitet određuje neku vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog. U tome i jeste istovetnost. Pitanje identiteta pitanje je same čovekove suštine. Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je bilo nekada, onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti. Teoretičari kažu da je to jedinstvo ličnosti tokom jednog perioda. Naš narod ima sjajnu izreku koja kaže: „Koliko ljudi, toliko ćudi“. Preneto na pojam identiteta, moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.

Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički, kulturni, evropski, vizuelni, korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na pojedinačne činioce, u stvari, usložnjava. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki napredak, a delom i pomodarstvo. Što je osećanje identiteta neke osobe „labavije“, to je ona sklonija prikupljanju različitih formi identiteta.

Identitet se formira gotovo od rođenja. Naizgled nepostojeća a ipak tako složena komunikacija koja se uspostavlja između majke i deteta po rođenju, omogućava stvaranje jedinstvenog osećanja Ja. Mnogi teoretičari slažu se da se odnos majka–dete uspostavlja i pre rođenja, odlukom majke da začne, a potom i rodi. Odnos sa partnerom, socijalno i ekonomsko okruženje, opšte stanje, posebno psihičko, koje prethodi začeću igraju vrlo važnu ulogu. Sam tok trudnoće, tok porođaja, željeni pol deteta, „narav“ koju beba ispoljava po rođenju, takođe su faktori koji utiču na uobličavanje tog odnosa. Neki očekuju mirnu bebu, a dobiju živahnu, a drugima se desi upravo obrnuto. O polu da i ne govorimo. Od toga šta je za majku signal da beba nešto želi ili joj nešto smeta do reakcije na to, zavisi i šta za majku postaje znak koji joj pomaže da raspozna potrebe bebe i na njih odgovori.

U samom početku beba ne razlikuje sebe od majke, ne razlikuje Ja od ne-Ja, ne postoje dva bića nego jedno stopljeno s drugim. Postepeno, vremenom, beba polako „shvata“ i prihvata da je majka odvojena od njega i da je svako od njih posebno biće za sebe. Faze kroz koje beba i majka prolaze su raznovrsne, bogate zajedničkim ali i pojedinačnim intrasubjektivnim karakteristikama. Tokom druge godine javlja se „Ja“ koje dete koristi kada govori o sebi, odrednica kojom razlikuje sebe od drugih, ali i definiše sebe kao odvojeno biće.

Identitet koji podrazumeva polni, rodni, rodbinski, profesionalni, socijalni, vrednosni, seksualni, nacionalni, religijski aspekt jedne ličnosti, svoj puni zamah dostiže u doba adolescencije. Za adolescente je karakteristična izvesna konfuzija kada je u pitanju identitet. Uspostavljanje granica između onoga što je spolja i onoga što je sadržano u Ja često se ljulja i deluje nestabilno.

Adolescenti eksperimentišu sa svojim granicama, svojim identitetom u najširem smislu. Nisu retke ekskurzije u različita stanja i osećanja, pomeranja iz jednog ka drugom sasvim oprečnom opredeljenju. Sve to ima za cilj proveru onoga što se oseća kao Ja, ali i potrebu adolescenta da istražuje, a time i osnažuje svoje sveukupne potencijale. Nije retkost da se u adolescenciji pojavi pitanje pravog identiteta, pitanje tačnog polnog identiteta, traženje profesionalnog. Sve to praćeno je napetošću, stanjima anksioznosti, nemira, a nekad i reakcijama koje podsećaju na depresivne.

U tom traganju, adolescent prolazi kroz Scilu i Haribdu dok ne dođe do krajnjeg odgovora na pitanje „ko sam ja“. Ova adolescentna lutanja često uznemiravaju odrasle, posebno roditelje, koji su pomalo nestrpljivi u svom očekivanju da se proces formiranja identiteta konačno završi i da svaka strana zna ko je onaj drugi u stvari.

Tokom razvoja stiče se i odnos prema celokupnom unutrašnjem svetu, upravo onom koji označava identitet. Mladi ljudi svoj identitet grade i kroz odnose sa drugima, prvenstveno svojim vršnjacima koji na tom uzrastu imaju daleko važniju ulogu od roditelja. Oni su merilo vrednosnih sistema, ukusa, imaju prevagu moći i nude obrasce za život. Deo toga adolescent prihvata kao svoje, a deo odbacuje smatrajući ga neprihvatljivim s aspekta onoga kako se oseća.

Tokom ovog najsloženijeg i neponovljivog perioda odrastanja, mladi uobličavaju i konačno definišu osećanje nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet omogućava da se osećamo kao svoji među svojima bez obzira na prepreke, teškoće, izazove koje pripadnost jednoj naciji nosi. Međutim, zreli i ostvareni ljudi nemaju problem sa ljudima koji imaju drugi nacionalni identitet jer ih, zbog čvrstine njihovog, drugi ne ugrožava. Upravo oni koji se najviše bune zbog drugih nacionalnih identiteta ukazuju na slabost svojih.

Paradoksalno ili ne, to izaziva brojne sukobe. Zanimljivo je kako se ljudi adaptiraju na nove sredine u koje odlaze svojom voljom ili su prognani. Neki se potpuno poistovete sa nacijom kojom su okruženi, prihvataju bezrezervno običaje, stil života, vrstu hrane, jezik do mere da gotovo zaborave sopstveni. Drugi pak neguju svoju tradiciju, običaje, hranu, jezik. I jedni u drugi zapravo su u nekoj meri neprilagođeni jer nisu u stanju da prihvate činjenicu življenja na drugom mestu koju usklađuju s onim što je srž njihovog nacionalnog identiteta.

Danas nije retkost čuti da se od nekoga traži da ima čvrst profesionalni identitet. Ako je lekar, onda je lekar; ako je pekar, onda je pekar. Čvrst profesionalni identitet znači da se osoba oseća kao da je lekar ili pekar, ali da u isto vreme radeći iz nužde ili slobodne volje neki drugi posao ne gubi osećanje profesionalnog identiteta.

Zato ljudi koji se ne bave svojim primarnim zanimanjem ili su raseljeni diljem ove planete imaju utoliko manje problema sa nalaženjem posla koji ne odgovara njihovoj spremi ukoliko je njihov profesionalni identitet bio dovoljno čvrst. Takve ljude iz ležišta ne može da izmesti apsolutno ništa.

Savremeni ekonomski trendovi nameću i nešto što se zove korporativni identitet. Svaka korporacija ima potrebu za originalnošću, jedinstvenošću, ali i odanošću onih koji za nju ili u njoj rade. Korporativni identitet označava poštovanje zajedničkog na uštrb individualnog. Timski rad je neminovan, ali postaje štetan ako svi misle identično, svi se u svemu slažu i sve teče „kao da su jedan“. Upravo to govori o gubitku ličnog identiteta.

Timski rad je zajednički rad, sa istom idejom i entuzijazmom, istim ciljem i sredstvima osoba različitog identiteta, što i čini prednost. Unošenjem ličnog aspekta, svog poimanja, svojih shvatanja, tim može samo da dobije. Nije retkost da se u velikim korporacijama guši lična inicijativa. Nije retkost ni da zaposleni u velikim kompanijama pevaju himnu firme svakog jutra (nije šala), da se oblače šablonski i da se već i po tome zna ko kojoj korporaciji pripada. Gušenje individualnosti možda može da pomogne rastu korporacije (nisam ekonomista), ali je svakako štetno po učesnike. Ako neko treba da se odrekne svog identiteta, šta mu ostaje? Takozvani team building je sjajna stvar ako ne podrazumeva da se svi zaposleni, zajedno sa svojim porodicama, sastaju i „druže“ svakog vikenda. Tako i porodica gubi identitet da bi korporacija rasla.

U praksi se čuje da neke osobe imaju ono što se u nauci zove „lažno Ja“. To su osobe koje funkcionišu „kao da“, maglovitih granica, uverenja, lako uskaču u uloge i često negde zagube sebe.

Često se u raspravama, sukobima, nadmetanjima čuje rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“. Ovo ima prizvuk pretnje, ali i pitanje da li neko uvažava tuđ identitet, pravo na originalnost, mišljenje, stav, ubeđenje, dostojanstvo. Tako i rečenica „Ko si sad pa ti?“ ima uvredljiv ton i izaziva bes i agresiju drugog. Dakle, identitet je odrednica oko koje nema pregovaranja, nagodbi.

Osobe formiranog i čvrstog identiteta su stabilne, postojane, odolevaju životnim osujećenjima, umeju da se raduju, tuguju, planiraju, oslonac su drugima, znaju u svakom trenutku ko su. One nemaju problem da odgovore na pitanje „ko ste VI“.